Жарко Видовић: Александар Ранковић и српска култура

Бранко Ћопић носи искуство предратног комунисте који је био запрепашћен чињеницом да је КП мирно гледала покољ Срба у НДХ, преко Дрине, без позивања на устанак.

КПЈ је тада мирно посматрала и подржавала ХКП која је била призната од Павелића и без бојазни од усташких терориста мирно живела у тој и таквој Хрватској.

И Скендер Куленовић је то знао.

У то време био сам у књижевним новинама, радио као преводилац и писац књижевних критика, имао прилике да слушам и учествујем у разговорима којима је присуствовао и Моша Пијаде.

Он је говорио: Ма каква Хрватска, Крајина мора да се успостави.

Он је први говорио о Крајини као држави.

Али Тита су ојачале америчке донације.

Када је смењен Ранковић, онда је Хаџи Васиљев од деветорице из ЦК држао говор о великосрпској Југославији и равноправности народа.

Добрица Ћосић је тада написао писмо Титу, у којем је рекао да је Ранковић најбољи комуниста и да је његовим одласком Србија изгубила најбољег представника.

Оскар Давичо, Ћосићев кум, у загребачким новинама „Телеграф“, објављује велику песму: „Плаве очи Ранковића Марка“.

Умножено писмо Тито шаље Бакарићу који ће га даље разделити удружењима књижевника, професора, правника.

Састанци који су уследили били су организовани са циљем да се обавести јавност Југославије да Ранковића подржава српска култура.

Порука је била јасна: „Требало би одбити сваку сарадњу са српском културом. Највећи српски писци бране Ранковића“.

У то време у Загребу ја сам био универзитетски наставник и члан Удружења књижевника.

Због националних идеја смењен сам са тог места.

(Жарко Видовић, „Логораши су последња српска национална елита“)

Leave a Reply

Your email address will not be published.