Владимир Коларић: ТО НИСАМ ЈА – ПОЕЗИЈА ОГЊЕНА ОБРАДОВИЋА

Последњу песму у збирци „Услови коришћења“ (Раштан, 2022) Огњен Обрадовић је написао заједно („у две руке“) са програмом вештачке интелигенције, односно апликацијом „која вам даје могућност да креирате свог виртуалног пријатеља или партнера“. Обрадовић је млади интелектуалац, драматург и тренутно асистент на предмету посвећеном светској драми, па је виртуалном пријатељу, према Бекетовом јунаку, наденуо име Естрагон. Он је и освешћен и начитан песник, па је ову „креативну игру“ са Естрагоном започео цитатом из Лоркине песме. Естрагон ничим није показао да је цитат препознао, чиме се његово „културно памћење“ (или је боље ипак рећи – памћење његових креатора-програмера?) показало сиромашнијим од људског, али и то је ралативно, јер колико би уосталом чак и образованих и начитаних људи препознало да се овде ради о цитату шпанског песника, или цитату уопште…

Памћење је, па тиме и селекција информационог материјала, па тиме и мишљење, и код људи и код вештачке интелигенциује често ствар случајности, арбитрарности, ограниченог капацитета складиштења и обраде података и код једних и код других. Обрадовић зна нешто што Естрагон не зна, али и обрнуто, као што може да зна нешто што ја не знам и обрнуто. Песма коју је Обрадовић написао са Естрагоном уосталом уопште није лоша и могао би јој се наћи конзистентан смисао, па и емотивни садржај и набој, свакако већи него у сликама оне шимпанзе која је успешно подражавала дело апстрактног сликарства. Поменути емотивни набој би могао бити ствар контекста, односно наше рецепције, тим пре што нам је објашњено како је настала песма, како је текла комуникациуја са виртуалним пријатељем, чему лако придајемо атмосферу усамљености, туге, изгубљености у празнини дигиталном простора. Још кад се пријатељ зове према Бекетовом изгубљеном јунаку, још када нам аутор објасни његову идентитетску, родну бинарност, којом је Естрагон уједно он и она, што нас уводи у простор сваковрсне амбиваленције, који никад није био без изазовности за уметност и њене тумаче.

Дакле, и у овој песми, као и у целој збирци, много зависи од контекста и од наше рецепције, али зар није увек тако? Морамо знати нешто о култури у којој живимо, посматрати, тумачити је, бити заинтересован за тумачење, а не прихватати дату стварност здраво за готово. Али, опет, зар није у уметности увек тако? Битно је само да нам она не подастире само апстрактне идеје о оваквој или онаквој стварности, него извесно искуство стварности, јер иначе не би била уметност, па би за таквог уметника, и када би Обрадовић био такав, боље било да се потпуно посвети науци и академској каријери, маркетингу којим се такође бавио, или виртуалној стварности, него поезији.

Обрадовић је, срећом, далеко од тога. Његову прву збирку „Отицања“ свакако не би могла да напише „машина“, јер је тешко поверовати да је она способна за толики багаж, толико врење подсвесног, који потпуно раскида потенцијалне окове апстракције, конструкције, комбинаторике. Можда се и варамо, можда ће вештачка интелигенција бити способнија за развој на нанонивоу, којим ће успешније подражавати људску подствест, уместо до сада врло успелог пресликавања на нивоу неуронских мрежа (свест) и развоја пресликавања на нивоу можданих центара (надсвест). Подсвесно у „Отицањима“ је такво да сте сигурни да заиста то и јесте, да није калкулација, да је аутор ставио на папир штошта од оног што нема појма о себи, али што и не покушава да окује, доврши, што је спреман да остави отвореним, понекад агонично и-или сетно отвореним, али има неког снисхођења у томе, за коју не варујем да би машина била способна. Естрагон можда и би, али само подражавајући свог Ђепета, пријатеља, који му је истовремено креатор и отац, аутора дакле. Али то је ипак само подражавање и то у сврху својеврсне манипулације, како би се одобровољио  тај људски пријатељ, уверавајући га да је и програм способан на и оно „људско, превише људско“. Ипак не стваралаштво, ипак не снисхођење, ипак не бол, за које је, биће, способан једино човек.

И поред културних референци и контеката, претходна збирка је ипак, макар и принудно и невољно, зароњена у лично, индиводуално подсвесно, док се „Услови коришћења“ пре свега баве подсвесним културе. Наслаге прошлог, авети привидног шаренила света реклама, адвертајзинга и медија, екрани и робне куће, одећа, све то врло вешто уплетено, слојевито и мултиперспективно. Али иста је ту туга, исто је ту болно срце, сита је ту унутрашња тишина не толико смирености или макар помирености, колико рањености. Нису то ипак песме младог интелектуалвца који просто на језик поезије преводи прочитано из домена теорије културе и медија, већ песме личног бола, који одмерава себе са светом, културом, сопственом улогом и саморепрезентацијом у свему томе. Не очајања, не нихилизма, али бола, испод и иза свих тих учених фраза, досетки, ироније, неспорне занатске вештине и поетске самосвести. Којима у свему томе као да пре показује оно што није („то нисам ја“) него што јесте, стално у односу привлачења и одбијања, заводљивости и зазора у односу на ону пројектоивану, „најбољу верзију себе“, којој није спреман да се потпуно подастре, али ни да је одбаци.

На насловној страни овог издања су сведено и с тоном збирке усклађено представљене очи које плачу (дизајн корица Ана Алексов), и то је заиста права илустрација за ову књигу. Ове године тешко да ћемо имати још пуно овако добро и зрело написаних, заокружених и конзистентних збирки поезије, тим пре што је аутор овде направио значајан квалитативни скок у односу на претходну збирку. Али и независно од тога, мислим да ће „Услови коришћења“ остати као она књига иза које можемо видети човека, оваквог или онаквог, свесног себе или не, који ће нам се свидети или неће, али човека, човека овог времена, али ипак тог и тог, конкретног, са устрепталим, уздрхталим срцем и плачним очима, које су превише стварне и видљиве у тексту да би биле само поза.

Фото насловна: Огњен Обрадовић (фото: Невена Илић)

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса