Владимир Коларић: СВЕТО И ПРОФАНО: ИЗЛОЖБА МИРА ШУКОВИЋА И НАОДА ЗОРИЋА

Изложба Мира Шуковића и Наода Зорића у Великој галерији Студентског културног центра у Београду није засвођена заједничким концептом, идејом па чак ни јединственим називом, који би прецизније мотивисали заједничку изложбену контекстуализацију ова два у много чему различита аутора, па чак и аутора различитих генерација (Зорић је 1968, а Шуковић 1977. годиште). Ове сликаре ипак повезује неколико важних ствари, од заједничког црногорског порекла чији се предели, физиономије и атмосфера у мањој или већој мери осећају у њиховим радовима, опредељења ка слици и ка фигурацији и поштовања сликарске традиције, али у изразито стваралачком и ауторском читању, као и могућем повезивању са сродним ауторима, посебно оним из групе Медиала.

Наод Зорић на својим платнима већих формата приказује фигуре изразито црногорских физиономија, са израженим етнографским и генотипским одликама. Гротескна стилизација ових ликова не укида њихову индивидализацију, нити је усмерана ка изругивању, манталитетској пародизацији или антитрадицијској демитологизацији , већ би се рекло да пре служи типизацији и уметничком поопштавању приказаних ликова, без укидања њихове индивудуалности и личног интегритета, као ни културно-историјске укорењености. Физиономије су иконички и психолошки уверљиве, али због стилизацијске трансформације њихова изражајност се не сагледава као приказ тренутног стања, него као релативно трајног карактерног (вољне, дакле) обележја личности. На Зорићевим платнима материја као да кључа, слике и поред стилизацијске компоненте поседују конкретност и опипљивост, материјалну, културну, историјску и личносно-догађајну. Гротескно обележје у том смислу може бити мотивисано представљањем управо тог кључања и превирања материје и створеног света, па и света културе и кутурне традиције, које потиче из дубина историје, поднебља, али и духа, невидљивог света чије наслућивање даје печат трајности овим одличним сликама, успостављајући занимљив, дубок и динамичан однос између светог и профаног.

У радовима Мира Шуковића овај ефекат „виђења невидљивог“ је наглашенији, он је сликар неспорно и отворено оријентисан ка предстваљању целине света, ка архетипском, митском и мистичком. За разлику од недавне изложбе у Кући Ђуре Јакшића, о којој сам писао (https://teologija.net/umetnost-kao-molitva-slikarstvo-mira-sukovica/) , у СКЦ су приказани у већи радови овог аутора, што оставља посебно снажан утисак, а посебна вредност оваквог представљања његовог рада је пажљива композиција овог сегмента изложбе, која радове представља у луку од паганског, хтонског и подсвесног, преко митског до мистичког.

У првом сегменту доминирају готово лафкрафтовски ужасавајуће слике, представе некаквих заумних ентитета који нису сасвим безоблични, али чији су облици неухватљивог порекла и функције, ни људски ни сасвим нељудски, од којих једни упућују на изразито деформисане представе демона, док они још ужаснији имају текстуру налик на кост, чиме носе атмосферу смрти, врло конкретне и неповратне смрти и распадања нашег конкретног тела.

У другом низу слика, међу којима се посебно издваја она названа „У шаци“, дате су  представе неких антропоморфних фигура које стоје пред дверима тајне, неког непознатог света или простора који није (сасвим)  овоземаљски и за који готово осећамо да носи известан, мада недоктринарно идентификован, трансформативни потенцијал за нашу личност, природу па и напу телесност. У трећем низу имамо јасније оцртане ангелолике представе, сакралне симболе и избор боја који, посебно у слици „Златни дан“ несумњиво сугерише представу преображајне неземаљске светлости.

Посебна занимљивост и готово константа Шуковићевих радова су фугуре које као да израњају из простора слике и ступају пред нас, у блеску и облику који није сасвим и у потпуност доступан нашим нејаким чулима и ограничаним могућностима поимања ширине света и свих светова што постоје у нама и око нас, од којих су неке так назначене, толико да такве представе могу да буду поистовећене са апстракцијом.

Без обзира на недоумице у погледу концепта изложбе, ради се о добро осмишљеном и релативно заокриженом  представљању два квалитетна и важна аутора, чији значај превазилази интересовање стручњака и љубитеља ликовне уметности, већ поседује значајне културолошке, и што је још драгоценије, сакралне димензије.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *