Владимир Коларић: НЕШТО О РАЗОЧАРАНОСТИ

За нас је мањи проблем што са неким људима имамо лоше односе или не можемо да постигнемо добре, него кад се разочарамо у некога коме верујемо или до кога нам је стало. Некад се у виду вица каже како не можемо бити разочарани, ако пре тога нисмо били очарани. Волимо да будемо очарани неким или нечим, јер то нам боји живот, уноси нешто трепетно у њега, неко чудо, изводи нас из свакодневне досаде и баналности, отвара могућност неког смисла. С друге стране, очараност је зачараност, подлегање обманама, илузијама, сопственим страстима, које нас нагоне да некога видимо овако или онако, да од њега нешто очекујемо или се надамо.

То и јесте проблем, јер у друге уписујемо своје пројекције, страсти, ми у њима видимо оно то нама прија да видимо. Јер кад неког прогласимо изузетним, прија нам, да се макар и пред собом, хвалимо блискошћу са њим. Кад неком учинимо услугу или га подржавамо или смо фини према њему, увек је питање колико то радимо због себе, да би су својим очима или очима других људи изгледали овако или онако. Пројектујући друге ми пројектујемо и себе, а своје мотиве волимо да видимо вишим од пуко интересних или страствених.

Разочаравање у људе је увек велико искушење, једно од већих у нашим животима. То може да значи да идеализујемо људе, а они нису идеје и идеали, него живи створови са врлинама и манама, слабостима и полетима, са теретом прошлости, недоумицама садашњости и пројекцијама будућности. Добро је кад у људима видимо или желимо да видимо нешто трајно и светло, што превазилази њихову свакодневну крхкост и променљивост, али не у виду окамењејујућег идеала, него нечега што је у њима, а није увек свом снагом присутно, често је и најчешће пригушено сталним менама, релацијским маскама и саморепрезентацијама.

Што би рекао Александар Шмеман, ми нисмо бестелесна бића, идеје и суштине, нити је наш циљ, према хришћанском схватању, ослобођење од тела као негег по себи лошег, „тамнице душе“. Тело је „очигледно променљиво и непостојано“, и оно је с једне стране човеково „ваплоћење у свету“, дакле „облик моје зависности од света“, а са друге, „облик мог живота, мога делања у свету“. Тело је, према Шмеману, „у суштини мој однос према свету, према другоме, општење и узајамност“.

Без тела, дакле, не можемо живети у свету и имати односе с људима, а тело је непостојано, не само као такво, него и као „комуникацијски медиј“ (посредник, канал општења) нашег бића и наше личности са светом и људима. Та непостојаност је увек „уписана“ у наше односе са људима, али и са самима собом, и њено освешћивање и укључивање у праксу и рецепцију сваког односа је услов зрелог општења. Тако где тога нема, ми заправо поробљавамо другог човека, желимо да управљамо њиме, да му судимо, мислећи да ми знамо боље од њега какав он треба да буде, да га познајемо боље него других и боље него он сам себе.

Очарани смо и желимо да будемо очарани јер у телу (желимо да) видимо нешто више од пуког месишта, док се разочаравамо јер у то тело пројектујемо своје идеале, очекивања и страсти, правећи од њега античку статуу, и то по својој мери, по мери својих свесних или чешће несвесних потреба. Желимо да будемо Фидије, вајари и креатори других људи, уместо њихова браћа и сестре, који су нам даровани у овом кратком и теретном животу.

У том смислу онај ко се стално разочарава у људе очито има озбиљан проблем, не због, како он сам воли да каже, сопствене „наивности“, која за њега представља синоним за „доброту“, него због склоности да друге људе окива у своје пројекције. Поред поука о трезвености, смирености и неосуђивању, у овоме веома може да помогне и аскетски савет о непристрасности према људима, по ком према свим људима треба да будемо исти, без претераних симпатија и антипатија, што нам понекад делује као сурово и непродуктивно. Али има смисла, јер наше симпатије и антипатије су најчешће пројекције наших страсти, па и скривених или мање скривених телесних жеља, и тога се треба чувати, јер све су то кавези у које затварамо друге људе, а тиме и себе саме.

Има један мим у ком се каже како пре „духовног буђења“ мислимо да нам проблеме стварају и муче нас други, а после „духовног буђења“ схватамо да смо ми у већини мучитељи себе самих. Такође, на питање једне новинарке како најчешће упознајем самог себе, рекао сам да то чиним и односима с другим људима, јер тад о себи штошта сазнате, па и ономе што нипошто не бисте хтели, не толико од оног што други кажу о вама, колико ослушкујући саме себе у тим односима, своју истинитост и чистоту у њима.

Лепо би, наравно, било кад бих те „мудре“ речи могао да оправдам и у свом животу, што пречесто није случај, па је склоност пристрасностима према људима један од мојих већих страсти. Она с једне стране потиче из интересовања за људе и жеље за додиром са оним најбољим у њима, али и од самопројекција о сопственој вредности и способности процене људи, као и сопствене улоге у њиховим животима, од жеље да се помаже и надахњује, уз веру да сам ја баш тај који има такве способности и који је позван на то.

А што рече један пријатељ, труди се, али ниси Бог, не можеш свакоме помоћи, ниси ти тај који спасава свет. Да, наравно, ми спасавамо свет само борбом са сопственим страстима и учешћем у спасоносној евхаристијској заједници. Чинимо шта можемо и делима, јер свет је наш – додуше привремени али ипак – дом, али знајући своје границе, пре свега оне према слободи, аутономији и непоновљивости другог људског бића, над којим ми у основи немамо никакву власт.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *