Николина Ковачевић: УЈЕДИНИТЕЉ СА ОСТРОГА

Кад  на напаћеној земљи се разједињавају и разбраћавају, ратују и гину, људску погибију у тјелесном и духовном смислу нико боље не разумије  од Епископа захумског, тврдошког и острошког Светог Василија, вријеме најтеже јагме, коју је и сам осјетио.
Од Петра и Ане, би свјетлост.
Према тој свјетлости ми идемо и трагамо, гдје ћемо се  пронаћи ако се изгубимо.
Ако нас вријеме поједе, гдје ће нам бити Светионик?
Како ћемо се открити Богу пред лице, ако се пред Свеца достојно нисмо покајали.
И све је почело прије 1610. године, све га је најављивало, прије него ли је кошћела олистала.
Свети Василије, домаћин свих народности.
Ријеч његова са којом смо се сродили и призвала нас да упознамо сами себе, да се лицем у лице обоготворимо.
Ко би нас боље познавао од њега, ко би нас учинио словеснијим и ко би нам бољи одговор дао од њега: ,,Шта је човјек, а мора бити човјек?”
Јесмо ли вријеме нахранили незнањем, да би нас он опет изнова напомињао: Чији смо? Одакле смо? Куда да идемо?
Хоћемо ли у нади да задобијемо улазницу у Царство Небеско, постављати му теолошка питања? Он једноставно да одћути и пригрли нас.
Сувишна су наша “знања”, ако се пореде са Свецем из Острога, Свецем из Херцеговине,  Свецем из Црне Горе.
Ко није упознао Свето  Тројсто у Светом Василију, неће га пронаћи ни изван њега.
Ујединитељ свих народа, видар муке наше.
Наше муке су његово мукотрпљење и наше свађе су његова измирења.
Једина кућа у којој смо добродошли јесте пештера острошка. Не питајући нас ни за вјеру, нити за поријекло, већ стављајући нам  на тас “јесмо ли људи или нељуди”, е по томе нас овај гостопримац угошћава у свој дом.
На све стране колико се раздвајали, на једној страни ће чекати Острог да нас изнова позове на саборност.

Нека је на радост име Светог Василија.

Николина Ковачевић, сарадник Патмоса