Владимир Коларић: И У ТОМЕ, ЗНАТЕ, ИМА НЕЧЕГ – ПОЕЗИЈА ДМИТРИЈА ДАНИЛОВА

Дмитриј Данилов је један од извесно најзначајнијих савремених руских писаца, изузетан по успесима који је постигао готово подједнако у поезији, прози и драми, док је по његовој драми „Човек из Подољска“ снимљен и успешан филм. Он је притом цењен и вољен писац, приступачан човек који се не понаша као звезда, што би, ако ћемо право, било у несагласју са оним шта, како и о чему пише. Али ипак треба истаћи, зато што се јединство нечијег живота и дела, или макар сагласност, нипошто не подразумева.

Јер овај писац пише о свакодневним, такозваним малим и пролазним искуствима и сензацијама, његов материјал је свима препознатљива свакодневница, мала искуства и мали људи, али „мали људи“ не као квази-идеолошпки конструкт, већ на начин на који смо сви ми заправо мали људи, јер шта би друго и били, у свом срцу, својој појединачности, са најближима, онда када смо највише оно што јесмо. Макар и не знали шта је то тачно оно што јесмо, а најчешће заправо и не знамо.

Као што сам написао поводом његове код нас прве преведене збирке „Прекидач“ (Паидеиа, Београд, 2016, превод Душко Паунковић), Данилов „слободним стихом фиксира управо овакве мале, незнатне епифаније наше текуће урбане свакодневнице, оне неприметне ствари, ‘мале и убоге’, ту неприметност и ту пролазност саму“ (https://vladimirkolaric.blogspot.com/2016/12/blog-post_31.html ). После тога, исти преводилац је превео и збирке поезије „Два стања (Агноста, 2018) и „Сиво небо“ (Агноста, 2022), док је у часопису „Мостови“ у преводу Миле Ђуричић објављена поменута драма „Човек из Подољска“. Радијска адаптација књиге „Два стања“ имала је 2020. године премијеру у оквиру Драмског програма Радио Београда, у драматизацији Оливере Коларић.

Како видимо, од Даниловљевог разгранатог и богатог опуса код нас је позната углавном поезија, али како Зорислав Паунковић каже у поговору књиге „Сиво небо“, Данилов је „изворно песник, његови почеци су песнички“. Ово није релевантно просто као биографска констатација, већ је песнички израз у основи његовог поступка, или би се могло рећи да је најпогоднији за изрицање искуства света и уметничког сензибилитета овог писца. Данилов се, наиме, не бави толико „малим и незнатним“, колико неухватљивим, неизрецивим, неукалупљивим, истовремено једноставним и бекрајно сложеним, опипљивим и чулним с једне и чулима и засвођеном разумском објашњењу неуловљивим, с друге стране.

Ако Данилова поредимо са Антоном Чеховом, то не чинимо због утицаја, референци и спољашње сличности, већ због духа, унутрашње истине, која се тиче покушаја да се свету не намећу сопствене спознајне и рецептивне конструкције, већ се свет педставља у свој својој неухватљивој сложености, не напуштајући при томе крајњу конкретност и чулну опипљивост.

Његови слободни стихови, најчешће приповедни, из првог лица, који ће се свидети љубитељима прозе (посебно кратких прича) колико и поезије, описују конкретна, свакодневна искуства, напосредност искуства саму, али непосредност преломљену кроз речи, што је већ контрадикција. Зато његов текст обилује фразама попут „и тако даље“, „тако некако“, „у томе има нечег“ и слично. Ствари и доживљаји нису просто каталогизовани, него структурирани најчешће обрасцем путовања, лутања пре него усмеренеог трагања. Све може да буде и овако и онако, све има неколико страна истовремено, али опет нема ту нихилизма, релативизма, јер је све ту живи живот, његова конкретност, укључујући и конкретност песничког гласа, конкретносг баш због одсуства самомистификације, самообјективизације, већ предатог животном току и увек отвореног за самопреиспитивање. Има код њега референци на много тога из књижевности, популарне културе, спорта, друптвених и политичких реалија и медија, али то никад није пука интелектуална играрија, увек је део искуства лика који посматра стварност, део те „мале“ стварности.

Данилов је најближи Чехову од свих данашњих писаца по томе што прелазећи погледом преко спољашњег лика ствари и њихове рецепције, хвата дубље обрасце и смислове; у његовом делу се иза обичности окрива читав космос и читав свет како видљивог тако и невидљивог. Он је неко ко чврсто стоји на земљи, не губи осећај за реалност свог времена пред разним идеолошким маглама и личним страстима, и баш због тога отворен за невидиљиво, неизрециво, мистично, које пушта да кроз њега проговори. А које управо највише воли да проговори кроз оне који га превођењем у речи неће убацити у жрвњеве моћи и идеолошке употребљивости, него у сврху живота, дотицања људских срца и душа, буђења људи за свет другачији од света створеног њиховом окошталошћу умова и охладнелошћу срца. Дух највише воли да проговара кроз јуродиве и незлобиве, а Данилов је такав један врло рационални. мирни и контролисани јуродиви еанашње руске културе, јуродив не споља него изнутра, без сваке позе укључујући и позу јуродивости, са антенама упорно окренутим најтајанственијем, и стално прочишћаваним, да не окоштају и не зарђају. А то је највећи подвиг за који уметник и уметност могу да буду способни. Да, у томе заиста „има нечег“.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *