Милош Црњански: Војна парада на Црвеном тргу у Москви поводом победе над нацистичком Немачком

Да не би стигао рано, у своју собу на седмом спрату, помислио је, да прекрати време, у неком биоскопу којих је било, ту, на перону станице. Давали су кратке филмове и журнале. Није ушао да види те журналe, него је запазио наслов једног филма: „Парада у Москви на Црвеном тргу”. Није ушао, ни да види параду, него Москву.

Дуго је на то чекао. Шта све није било на програму. Било је прошло добрих пола сата, док је дошао ред на Москву. Оно што је, међутим, тада, наишло, потресло је тог Руса, као да га је неко, из тог мрака у подрумском гледалишту, бацио, главачне, некуда.

На платну је видео Кремљ и Црвени трг.

Трибину, са Стаљином, и осталима, али и пролаз трупа који је трајао у Москви дуго. Тај филм се, међутим, у Лондону давао, увек после рата, кратко, кратко. Па и скраћено, и то, само у малим биоскопима. Рјепнин га је сад гледао, као у некој несвестици, сагнуву и главу, а био је исколачио очи. Грло му се осушило. Већ када је командант трупа дао, са коња, рапорт команданту параде, Рјепнин је осетио како га подилазе мрави. Све је било као у старој руској војци. Бар му се тако чинило. Било му је сасвим свеједно каква је имена команданата чуо. Оно што га је занело била је, форма, параде, те двојице на коњу. Била је иста као и бивша, стара, у старој војсци. Сабља је севнула исто онако, као у доба кад је и он јахао, у пратњи Брусилова, у петом, или шестом реду, али присутан, насмешен и весео.

Камера је почела, затим, да показуји, изблиза, трупе, у ставу мирно, изведене, биране, на параду. Неколико чувених команданата, у новим униформама, пуним злата, камера је нарочито истакла, али оно, што је Рјепнина дирнуло, било је, да им је врат, го, у оковратнику, као да су, ту, маршалску униформу обукли, за вечност, на голо тело. Стајали су у редовима мучки избријани, непомично.

Кроз мозак Рјепнинов пролетеле су слике које је из детињатва, и, из јапанског рата, памтио, а које му је отац поштовани члан Думе, сваки час, показивао. Слике бескрајних редова војника, барусавих, брадатих, и, официра, међу којима је елегантан, на коњу, био само козачки генерал, Дибенко.

Ура, ура! То ура се орило, и када су полазили, они, које је Брусилов водио на кланицу, а које је, блед, и неиспаван, и сам гледао, кад се из Париза вратио, на бојишту. Била је то, сад, иста војска – као да је васкрсла стара, руска, бар се њему тако чинило. Хтео је то да викне, у мраку. Он је, оној, осрамоћеној, руској, војсци припадао, а ови су били победници. Оно што је затим дошло, међутим, није очекивао.

Наишле су трупе, са кораком, од којих се платно тресло, а ваљда се и Црвени трг тресао. У широким редовима, парада је прошла и носила заробљене заставе, које су, као у неком балету, бацане пред Кремљ.

Било је страшно.

Био је, као у неком заносу, накривио главу, а исколачио очи у мраку. Парада, дотле непомична, громко је пролазила.

Исти корак. У први мах загледан у широке, гвоздене, редове, чизама, ногу, и људи, у првим редовима, није био запазио те заставе. Тек после, кад су их бацали пред Кремљ.

Било их је све више. Гомила је била све већа. Расла је као да ће нарасти у огромну ломачу. Кукасти крстови су се, као шкорпиони, на заставама, множили и падали на гомилу. Рјепнин је био стегнуо вилице и гледао немо.

Биоскопска дворана, у подруму, била је мала и загушљива, препуна света, али није била у потпуном мраку. Био је полумрак, и, лица оних који су седели у истом реду, или у предњем реду видео је, јасно, као у некој месечини, кроз мрак.

Поред Рјепнина, са лева, седео је неки Енглез, који је гледо тај филм, са очигледним подсмехом. Уста су му била накривљена, а када је сагледао лице Рјепниново, које је било грозничаво, са светлим, разрогаченим, очима, које са платна није скидао, он га, као сусед, лактом, мало гурну.

Рјепнин виде, у том белом прозрачном мраку, лице човека, који је био ваљда педесетих година, а ошишaн чудновато. Са раздељком, у коси, која као да се претварала у перику. Тај човек му рече, тихо, подругљиво: „Ово ће, једног дана, Руси, платити скупо”. А додаде кад виде да Рјепнин ћути: „Ко је то могао и замислити?” (Човек је рекао:„Who would have thought it?”). Рјепнин ништа није одговорио.

Чим се тај део филма завршио, провукао се кроз свој ред гледалаца. Пео се степеницама и изишао. Напољу је већ био мрак и саобраћај је био густ и пун осветљења. Морао је да стане, при прелазу улице. Осећао се као да се напио.

Милош Црњански, Роман о Лондону

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *