Век од рођења Душка Радовића

У Српској књижевној задрузи, која ове године обележава 130 година постојања, одржан је округли сто посвећен стогодишњици рођења Душана Радовића, а међу бројним учесницима, као и онима који су били спречени да догађају присусутвују, али су приложили своје текстове, нашли су се Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Радивоје Лале Бојичић, Мирослав Максимовић, Никола Вујчић, Зорана Опачић, Милош Ковачевић, Душко Бабић и други. Домаћин сусрета био је главни уредник СКЗ-а Драган Лакићевић.

Овом приликом могле су се чути емотивне речи пријатеља Душка Радовића, али и подробне анализе његовог дела, кроз излагања Александре Жежељ Коцић, Милана Алексића, Милице Кецојевић, Валентине Вукмировић, Бранислава Матића…

О Великој годишњици, у „Задрузи” се спрема дивот издање „Кола” посвећено Радовићу, а према речима Зорице Хаџић, Матица српска такође припрема књигу „Сто година Душка Радовића”, која ће обухватити пишчеву преписку, фотографије, неке до сада необјављене рукописе.

Најприсније се свом пријатељу Душку Радовићу обратио академик Матија Бећковић:

– Душко и ја смо рођени у исти дан који смо заједно славили. Откад смо се срели, нисмо се растајали, као једнослављеници, сабраћа и саписци. За његовог уредниковања, за његову љубав, и ја сам писао за децу и водио дечје емисије на телевизији. Кад су њега сменили, а мене скинули с програма, отишли смо у мотел „Стари храст” на Нишком ауто-путу и ту у четири руке писали драмску поему „Че ‒ трагедија која траје”. Као сабрат, био је венчани кум мом брату Љубомиру и крстио његове синове, а моје синовце Вука и Данила. Вука је крстио под Острогом, а Данила у Београду, са митрополитом Амфилохијем. Кад је Вук напунио годину, његовој баки је упутио телеграм: „Пољуби ми и поздрави Вука/ Мога кума, а твога унука/ Када буде прва крила стек’о/Нека лети дуго и далеко/ Све што треба да носи и има/ Плаћено је крвљу и костима.”

Писати за децу из чисте животне ведрине, као сарадник Сунца, то је, према речима Љубивоја Ршумовића, био Радовићев мото. Поводом чињенице колико је Радовић у народу прихваћен као мудрац, Ршумовић је испричао једну анегдоту из трамваја, у којој су младићи хвалили неосвојиву девојку, а велику народну истину уместо Његошу, приписали су многоцитираној урбаној легенди. Цура је, према њиховом мишљењу, била „тврд орах, воћка чудновата”, што би рекао Душко Радовић!

Радивоје Лале Бојичић подсетио је на то да је Радовић шаљиво себе називао „извођачем књижевних радова”, да је био радијски, телевизијски, уопште медијски човек, текстописац реклама, али и аутор брачне посланице, која је многе општинске бракове ојачала до несаломивости: „(…) Градите своју везу, проширујте њене границе, не дајте јој да се зачаури, олењи, успава, да престане да живи и постоји…”

– Данас се у новинама, на радију и телевизији ради само за једног, али Душко Радовић је радио за све. Он „Кекец” није уређивао већ украшавао, његов „Полетарац” нас је учио летењу. У његово време сваки пети човек био је неписмен, данас је сваки пети писмен. Његов мото „За друге се навија, Партизан се воли” ниједан партизановац не би дао ни за освојен „Куп шампиона” – сматра Бојичић.

Колико су Радовићеви друштвена критика и афоризми и данас актуелни показао је у свом излагању Милан Алексић, који је указао особито на оне мисли посвећене здравственом или образовном систему где људи још као здрави треба да хватају ред на који ће можда стићи кад се разболе, и где се над децом спроводи реформа образовања. А када је реч о београдском метроу, још далеке 1978. године Радовић је приметио: „Хоће ли већ једном тај београдски метро, многи грађани су под земљом и чекају.”

О књизи „Поштована децо”, из 1954. године, говорио је Драган Лакићевић. Ово дело нађено је, према његовим речима, у легату академика и сликарке Љубице Цуце Сокић у народној библиотеци Србије.

– Песме се догађају у урбаном свету, тако и одело: понешто је преостало од предратне гардеробе и господства. Госпођа Клара са својим мачкама, мачке са машнама, на јастуцима од жуте свиле. Мотив смрти има лирско-емотивну димензију, али сведочи истину до које је песнику било посебно стало. Стрип се пробија у илустрације и песме, текст наговештава звук радија, слика брзину телевизије – Радовић је одавно писац медија. Плави зец се отима торбаку илустрације – неће у слику – запазио је Лакићевић.

Лингвиста Милош Ковачевић написао је да је Радовић у сваком слову своје поезије давао симболички смисао, представљајући на најбољи начин систем Вукове азбуке. Зорана Опачић је век Радовићевог рођења изједначила са веком модерне српске поезије за децу. Према њеним речима, Радовићева „Антологија поезије за децу” има канонско место на пољу књижевности за децу и нема јој пандана, а по мишљењу Душка Бабића, Радовићеве песме нас доводе до основних питања морала, човечности, љубави, певања, живота.

Марина Вулићевић/Политика

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *