Владимир Коларић: НЕШТО О ИСКРЕНОСТИ И ИСТИНИ

Знамо да за хришћане истина није исказ, него живот, не апстрактна идеја, него уподобљавање Логосу и Икони, Речи и Лику Божијем, Исусу Христу, који је Пут, Истина и Живот. Хришћанин истину, дакле, не сведочи оваквим или онаквиом исказима, па чак ни само делима, него целокупним животом, који никад није у целини видљив ни откривен чак ни њему самом. Истинитост хришћанина стога је „проверљива“ једино у Божијим очима, и зато треба осећати свештени трепет пред сваком помисли да судимо о истини нечијег живота, јер тиме судимо нечијем спасењу, што сме и може само Бог.

Али живимо у свету свакодневних трица, наших људских брига и односа и како се у том смислу односити према истини, пре свега говорењу истине? Јасно је да смо на истину обавезни, како да је сведочимо тако и творимо, а зна се ко је назван „оцем лажи“, кога нам је свакако неприлично подражавати.

Истина при томе не сме бити маљ којим ударамо друге људе, истичићи своју праведност и истнољубивост, своју изузетност, истина оних који разобличавају привидно због бриге за друге а заправо због умишљености, сујете, гордости. Такође, ни индискретност, изношење истине неког човека на видело, пред друге људе, иако тај човек то уопште не жели. Наравно, није ни изношење сваке сопствене помисли, процене, идеје увек ствар истонољубивости, већ је најчешће наметљивост или лакомисленост, зависно од ситуације. Искрен се не бива увек, свуда и пред сваким, јер то је често питање променљивог душевног расположења, пролазног хира, погрешне процене, која ако је износимо може више да штети него да користи, нама колико и другима. Помисли се износе у одређеним приликама и одређеним људима; монаси је на пример износе духовнику, али увек унутар одређеног аскетског поретка.

Да ли је онда искреност врлина и која је њена веза са истином? Јесте, уколико је она одношење са другима без маски, стајање пред њима као оно што јеси, али наравно колико је њима доступно да виде. Нико не види дубину наше душе, њене светлости колико ни њене таме, него Бог, не видимо је ни ми сами. Просто се не треба претварати, мајмунисати већ се другима обраћати пре свега њих имајући на уму, шта је оно што им дугујемо као ближњима, а не онако како би волели да од њих будемо виђени, чак евентуално похваљени, слављени и слично.

Да ли је онда искреност у уметности врлина? Не, ако она представља неконтролисано изливање пролазних чулних и душевних сензација. Да, ако је одраз, у уметничкој формим истинског трагања, пута, односа, ако изражава тон оног што је у том тренутку најбоље у нама, а то је увек оно што се помаља испод маске, онај део нашег лика који најјаче осећа како га маска жуља и који ту маску замењује за једну другу форму, стваралачку, која више открива него што скрива, која открива о нама и оно чега ни сами нисмо свесни и  помаже нам да себе боље разумемо. Стваралачка потреба може бити потреба за скидањем маске, али не тако да останемо потпуно обнажени као пужеви голаћи међу трњем, него обавијени једном другом формом коју уобличавамо у складу са својом од Бога даном слободом, речимам и облицима које нам је Бог допустио да градимо и налазимо у овом свету.

Да ли ће та форма бити стргнута када дође време, као кошуљица, или стопљена са нашим ликом, обогативши нас пред лицем Господа, то је највећа тајна људског стваралаштва, његових могућности и крајњег смисла, тајна слободе и можда највећа тајна човекова, што је питање на које можда нећемо имати одговор све док је времана и овог тела.

А до тада, не треба да сијамо како би нам се други дивили и како би друге поучавали мислећи да смо бољи од њих, него да бисмо сијањем узвраћали Богу и људима за све оно што нам је даровано, а што не бисмо смели да задржимо само за себе. Само тако ћемо бити истина и бити у истини и то је најважнија и можда једина истина доступна нам „у веку овоме“.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *