Владимир Коларић: ДА ЈЕ МОГУЋЕ ИЗВАН И ИЗНАД ОВЕ СРАМОТЕ – О РОПСТВУ И СЛОБОДИ
Само на први поглед медији нас ни на шта не принуђују и пружају нам могућност избора; већ на други све више схватамо да су они, или макар оно што луче, постале део атмосфере у којој живимо. Афера о познатом америчком глумцу и његовој бившој жени допире до нас, директно или индиректно, желели ми то или не, учествовали или не, уграђује се у овој или оној мери у нашу перцепцију стварности, наш однос према свету, нашу спознају.
Можемо да се тешимо тиме да је то само безазлена забава или да има феноменолошку вредност, која нам омогућава да нешто сазнамо о стварности у којој живимо и која још више живи нас. А шта сазнајамо, осим само то да нас никакво богатство, популарност, углед, професионална оствареност не могу спасити од животних понижања, бесмисла, па ни психичке болести. Нешто ври у човеку, без обзира на све спољашње, нешто на шта је темпирано делом генима, делом у детињству и младости, делом кроз животне околности које воде у самообману, живот у лажи, неаутенетичност, самоиздају. Ако дуго истрајавамо у самоиздаји пре или касније постајемо пајаци, креатуре, љуштуре или чудовишта, већ према унутрашњим предиспозицијама или спољашњим приликама.
Тешко је издржати притисак живота, распон између оног што смо хтели и што смо постигли или постали, слике коју желимо да имају у нама и оних пукотина које видимо у тој слици, а не желимо да их признамо ни себи ни другима, или неусклађености те слике са оном унутрашњом. Тешко је изборити се са безнађем, издајама, разочарењима, замором, истрошеношћу и, најзад, старошћу. У другима тражимо подршку, наду, узор, разумевање, охрабрење, макар неки блесак, али тога најчешће нема. Препуштени смо сами себи и то ретко доведе до катарзе, до спознаје да без обзира на све, на крају крајева само ми можемо бити одговорни за свој живот.
Не може бити одговоран ни родитељ, ни партнер, ни супружник, ни дете, ни пријатељ, ни шеф, ни нека јавна личност, узор или ауторитет. Не може бити одговоран ни свештеник или психијатар. На крају крајева, не може бити одговоран ни Бог, тим више ако заиста верујемо у њега. Ако верујемо, знамо да је нам Бог дао слободу и да је то тешак, отрован дар. Многи од нас би радије да нису ни дошли у прилику да им тај дар буде понуђен.
Али кад би нас неко питао да ли желимо слободу, већина би рекла да жели. Некад зато што не зна шта је слобода заправо, некад по аутоматизму, некад из конформизма, јер слобода је позитивна друштвена вредност. Али има у нама још нешто, што ипак зна да да је то одговор који би требали да дамо, да то ипак има неке везе – и то кључне везе – са оним због чега смо и како створени.
Гушимо слободу, али она прогорева омоте, пробија нас изнутра, кида и разара. Отуд дроге, алкохол, лудила, лутања и блуђења, али отуда и уметност, на пример, или бар оно од ње што није навика, сујета, обмана. Отуда и пристајање да нас неко зароби, да будемо нечија лутка, алиби, врећа за ударање, али и нечији идол, господар, нечија наслада можда. Отуда жеља да некога покоримо или неко покори нас. Отуда све, заправо. Сукоб окоштале палости и оне светлости и ватре с којом смо створени.
Препознамо ту светлост и ватру понекад, у себи самима и у другима, и то је најлепше у нашим бедним животима. Тад нам се учини да није тешко живети како треба, пуним животом, ватрено и светло, посвећено и отворено, са пажњом према сваком и свима, живети тако као да смо увек и увек нови. Некад одблесак те светлости желимо да сачувамо у нечем трајнијем од крхког сећања, па и отуда оно што је најбоље у нашој уметности, од онога што понекад заискри у другима и препознамо га у себи.
Али онда опет паднемо у стару инертност, окошталост, чамотињу, и почињемо да осећамо њихову слаткоћу, слаткоћу смрти заправо, која нас све више обузима, и коју све више почињемо да идентификујемо са светом, реалношћу, са самима собом.
Живимо како морамо, живимо као сви, говоримо себи и другима. Други нам климају главом, јер и они су у истом глибу. Климамо главом и самом себи, мада мрзимо себе због тога. Негде у дубини, ипак себе мрзимо због тога. А та мржња је оно због чега уствари умиремо, али и што, ако нас тргне и пробуди, може и да оживи. Не знам колико нас успева у томе, ја бар не, али верујем да је могуће. Да је могуће изван и изнад ове срамоте. Јер у чему другом би била сва вера наша?
Фото насловна: via deviantart.net by Grozozo
Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
