Мило Ломпар: СВЕСТ О СРПСКОЈ КУЛТУРИ И СРПСКОЈ КУЛТУРНОЈ ПОЛИТИЦИ

Интегралистичка културна политика је једини начин да се очува свест о целини српског народа, да се унапреди свест о српској култури као историјској контактној култури три вере, да се заснује – као државна чињеница – брига о српском језику, посебно у подручјима у којима су Срби изложени систематским процесима однарођавања. Али, та политика мора имати два напоредна и равноправна елемента: она мора бити српска и модерна; она мора бити укотвљена и у националну и у интернационалну димензију духа. Никакво анахроно разумевање дела српске културе неће бити ваљано; никакво модерно разумевање тих дела као национално неутралних неће, такође, бити ваљано. А управо те оријентације имају предрасудама учвршћену публику. Само онај ко укаже на модерну димензију Његошевог песништва и при том истрајава на истинитој свести о песниковој националној и књижевној припадности, показујући како управо модерна компонента проистиче и из свести о националном, само такав књижевни истраживач утире пут интегралистичкој српској културној политици.

Да она мора бити критички саморефлексивна, то проистиче из њене универзалне димензије: зато је културна и није трибалистичка. Да мора бити критички самоусредсређена, то проистиче из њене националне димензије: зато је српска и није – првостепено него посредно – византијска, средњоевропска, западна, приморска. Да мора бити састављена од вишеслојних културних наноса, али не и неодредиво вишезначна, то проистиче из схватања српске културе као културе три вере: зато је и византијска, и средњоевропска, и западна, и приморска. Да се заснива у времену, као духовно надовезивање, то би требало да проистекне из настојања да постане ефикасна: зато је политика. Ако данас нема ниједног од ових услова, ако о њима нема никакве јавне свести, ако се нико и не пита колико постоји наша духовна и физичка отаџбина, ако српски језик представља подручје кривотворења у присуству – и српских – власти, онда је можда тренутак да почнемо да размишљамо о интегралистичкој културној политици. Можда је поново на делу онај тренутак који је Његош у писму Гарашанину – од 2. маја 1848. године – овако описао: „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.” Понекад нам се учини да се тај тренутак појављује последњи пут у историји српске културе.

Мило Ломпар, Дух самопорицања

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *