Владимир Коларић: ПРОТИВ ЛЕДЕНОГ МОРА У НАМА – „ЖЕТВА ДУХА“ МАТИ МАРИЈЕ СКОПЦОВЕ

Mитрополит Антоније Блум за мати Марију Скопцову је рекао како „никада никога није учила како да живи, само је живела“, а тај живот био је у целини посвећен другима и то онима најмањима, најпрезренијима и најодбаченијима. У свом прихватилишту у Паризу, у улици Лурмел, ова емигранткиња високог порекла и образовања прихватала је управо такве људе. Митрополит Антоније се присећа: „Они су (у прихватилишту) окупљали све оне којима је помоћ била потребна. Нису питали да ли је неко крив или није, нити зашто тако живи. Мати Марија је пролазила најопаснијим и најсумњивијим улицама Париза, улазила у гостионице где су се други плашили да уђу, распитивала се да ли ту има Руса, извлачила их одатле – пијанице и просјаке, одводила их у улицу Лурмел, прала их, одевала и хранила, и неко време би живели тамо. Али, онда би одлазили, враћали се у претходно стање јер им сиромаштво и животни услови нису дозвољавали да истрају, јер су све изгубили и овако су имали само кратак предах. Она се онда поново враћала по њих, доводила их, поново их прала, облачила и хранила“.

Њена жртвена преданост била је на граници јуродивости и она је заиста на делу и радикално одбацивала апстракције, законе, правила, све остатке овосветског чак и када је црквени живот и пракса у питању, до границе која је многе саблажњавала. Њен сарадник Константин Мочуљски је сведочио: „Она је обузета војничким духом, она воли борбу. Буни се против ‘духовног конфора’, ‘хришћанског благостања’, обредне побожности. ‘Боље бити јуродив и луд него јести просфору и пијуцкати чај’“. Мати Марија је заиста била ратник „војујуће Цркве“, али чији мач није сакатио тела него дубоко засецао људске душе, отварајући их ка светлости и другачијем животу; њен мач је је заправо била љубав, једна радикална „луда љубав Божија“, која истински а не на речима прихвата све и сваког, никог не одбацује и спремна је за бесконачно састрадавање.

И њена смрт у немачком логору, када је добровољно умрла уместо млађе логорашице, сведочи о томе да иако изузетно образована, њена вера није почивала на идејама, речима и испразној сентименталности, него на делу, на које би мало ко био способан. Њено одговори на живот никад нису били једноставни, фразерски, уопштени, увек је имала осећај за истинске животне услове и потребе сваког човека који стоји пред њом, није се одрицала своје људске одговорности, заклањала иза правила, ауторитета или животних рутина и нужности.

Као монахиња наставила је да пише стихове и то, речима митрополита Антонија, какве „не бисте очекивали да их је писала монахиња“. Ипак, иако је давала високу вредност култури и образовању, када је дошла у челичану, у којој је радио велики број руских официра и војника у емиграцији, како би им држала предавања о Достојевском, они су узвратили како им не треба Достојевски, него „да нам се опегла, да се очисти, да се ушије“. Она је онда мирно урадила оно што су тражили од ње, што им је у том тренутку било важније од „духовне хране“ и тиме „освојила срца људи“ снажније од свих речи и идеја које је могла да им саопшти.

Митропилит сведочи како је и њен сарадник Мочуљски такође био експерт за Достојевског, али у прихватилишту он унесрећене људе није „подучавао Достојевском, већ просто руској култури и покушавао да пробуди у њима интересовање за живот, нешто што би их одвукло од пијанства и незапослености“. Све је било у служби живота и потреба конкретних људи, не занемарујући ни један – физички, душевни или духовни – аспект њихових живота.

Књига „Жетва Духа – Житија Светих“ (Библос, 2021, превод Иван Недић и Јелена Недић) можда више од свега што је мати Марија написала одражава сву радикалност њеног духовног искуства. Иако поднаслов нашег издања сугерише да се ради и релативно конвенционалном и наменском тексту, ова књига је све само не то. Мати Маријаје користила изворе из житијне литературе, али селектовала их, усмеравала и комбиновала прилично слободно, свакако не произвољно, већ у складу са сопственим духовно-опитним радикализмом.

Она бира да пише о радикалним подвижницима, често јуродивима, преданим оним презреним којима је и сама служила, и који су ту преданост доводили до граница које озбиљно стављају пред испит наше разумевање вере која нам је предата. У њеном житијима нема фолклора и идеологије, све је огољена аскетика и жестока духовна борба, у којој су силе таме и те како присутне и моћне, свет и људи често хладни и сурови, али где је љубав једино што је уистину безгранично.

Њен текст има литерарну снагу и радикалност коју можемо довести у везу са Достојевским, али он у основи није литаратура; мало шта до слика духовне борбе овде треба схватити као метафору, већ су оне одраз живог и врло реално проживљеног духовног искуства, у оној мери у којој такво искуство уопште можемо посредовати и саопштити људским средствима.

Дејство зла у нама описано је тако да је јасно да се не ради искључиво о психолошким феноменима: „И виде он да се сунце, које је дотад сијало јарком и белом светлошћу, наједом помрачило и као испунило крвљу, а земља да је усахла и замрла, и да су птице на небу престале да певају, а биљке као да се напиле отрова. И учини се Јоаникију да је Бог одступио од Својега првобитног света, препустивши га у руке врагу и насилнику чија моћ нема граница. Плодородна и цветна земља постаде горка пустиња обузета трулежношћу и смрћу. И слуге лукавога постадоше једини владари васељена. Усред тог Богом остављеног света беше Јоаникије усамљен. И пристуише њему искушења“.

Ово је сваком духовно иоле искусном јасан опис динамике између палости, створености и благодати, које свако окуша у својој души и телу и које има последице на читав свет, откривајући најдубљи смисао иконичности, као најпрецизнијег израза аскетског искуства. Такође, овај одељак открива смисао искушења у овосветској палости, којима се отвара могући пролаз ка спасењу и избављењу и даје нова динамика и могућност када изгледа да је све замрло, усахло и окоштало. А што заправо сведочи да ипак није „насилник“ онај „чија моћ нема граница“, већ граница нема само наша љубав и наше покајање, какво и јунаку овог житија, Јоаникију Великом, поново отвара очи за блиставо „сунце Господње на небу сињем“, кад „зашеваше птице изнад главе његове, и цео свет зазвуча као неућутна хвала Саздатељу, земља постаде подножје ногу Божијих, а плавет небеска престо Сведржитељев“. Тада „терет паде са плећа Јоанкијевих, греховне помисли падоше под ноге његове попут овештале, иструлиле одеће: враг лежаше у праху, посрамљен“.

Ипак, у овим житијима нема јефтине утехе, декларативног трујумфализма, у њима се не умањује моћ зла и теретност палог света и баш због тога су светлост Божија и светлост жртвене љубави још снажније и видљивије. Ово су сурове приче, које нам ништа не олакшавају, не уљуљкују нас, али ипак сведоче, управо сведоче и исповедају, а не само проповедају, да има наде, да има излаза и да су та нада и тај излаз заправо једино што уистину постоји, и да сами постојимо онолико колико смо отворени и усмерени ка тој нади и том излазу.

Најрадикалнији и награничнији сегменти ове књиге су они у којима подвижници бивају спремни да жртвују сопствену душу за спасење ближњих, преузимајући њихов грех на себе и пуштајући у себе оне „којих је много“. Често цитирано место из Јовановог јеванђеља по ком „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн, 15, 13), како примећује Благоје Пантелић, неретко је навођено у прилог оправданости одбрамбеног рата у циљу заштите ближњих, уз предлоге да би реч „живот“ требало заменити речју „душа“. Пантелић примећује како идеја да жртвовање душе, дакле сопственог спасења, убиством другога, никако не може бити схваћена као „најузвишенији циљ хришћанског живота“, и да је заправо саблажњива, јер би значила да се спасење стиче његовим жртвовањем.

Ипак, код мати Марије, односно подвижника о којима пише, не ради се о греху физичког насиља којим се доводи у питање сопствено спасење наводно из љубави према ближњима, већ о љубавном преузимању туђих грехова на себе, без употребе насиља према било коме. То је разуме се ризичан подухват, јер лако може да буде мотивисан гордошћу и самообманом о сопственој духовној снази, као и умањивању моћи „кнеза овога света“, што је опет производ гордости и самообмане.

Књига „Жетва Духа“ мати Марије суочава нас са нимало удобним и уључкујућим духовним изазовима и искуствима, испробавајући снагу нашег поверења у Божију љубав, али о оног, Кафкиним речима, „леденог мора у нама“, окамањености и стврднутости наших срца и душа, које нам заклањају чист поглед на друге и затварају га у решетке наших сопствених критеријума, који су извесно погрешни.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *