Војислав Илић: НЕБЕСНИ ЗВУЦИ

На крилу рајских снова, у часу тишине бајне,

Побожну душу диже лахора благи лет,

Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне,

И смерна душа види небески, зрачни свет.


Светови доле блуде… Над њима вечност тавна

Спокојно, тихо спушта копрене своје скут,

И круна божијег труда, светило ведрога дана,

У мирном ходу своме свршава дневни пут.


Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога,

Херувим с пажњом следи времена бурни ход,

И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога,

И песмом својом снажи самртни људски род.


У току бурних дана ти благи, небески гласи,

Смртноме створу дају питому, рајску ћуд,

И у том слатком часу пожуда адска се гаси,

И смерна, света љубав таласа људску груд.


Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни

Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг

Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни,

И слатки мирис буди и шумор, тих и благ.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *