Владимир Коларић: ОД УНИВЕРЗУМА БОЛА КА УНИВЕРЗУМУ ЉУБАВИ – ФИЛМ „ЧЕКАЈУЋИ ХАНДКЕА“

Документарни филм „Чекајући Хандкеа“ у режији Горана Радовановића, који је заједно са Борисом Трбићем и аутор сценарија, кроз четири годишња доба прати живот становника Велике Хоче на Косову и Метохији, који намеравају да подигну обележје у част Петера Хандкеа, који је је ову енклаву задужио материјалном помоћи, као и књигом, којом ју је, како један од учесника у филму каже, увео у светску књижевност.

Александар Дугин је Србију назвао посебном цивилизацијом, цивилизацијом бола, док је Хандке у Великој Хочи препознао свој „универзум бола“. Како се у филму и цитира, Хандке у процесу писања искључује однос према спољашњој стварности, већ за њега постоји само стварност речи. Зато његове књиге, па и она о Великој Хочи, нису документарна сведочанства, него трагање за одјеком виђеног и доживљеног у свом унутрашњем свету, али преведеним у речи, који садржај унутрашњег света преводе у простор универзалности, смисла, и у крајњој линији – општења. Његово писање се стога односи на сам смисао, унутрашњи смисао представљеног, његову истину, али преломљену кроз ауторово јединствено и непоновљиво егзистенцијално искуство, његову јединствену  и непоновљиву личност, што би требало да буде и једна од дефиниција уметности.

У филму се као можда најважнији чинилац овог „универзума бола“ открива изолованост људи, немогућност комуникције са спољашњим светом. Сигнал мобилне телефоније је слаб, и сви разговори се воде на узвишењу поред цркве, док су малобројни становници овог места физички окупљени једино на литургији. Они трпе стално насиље и претње насиљем, чак и њихова молитва је у сенци Кфорових заштитара, а сенке хеликоптера оцртавају се и на срушенимм гробовима Срба, које узурпатори Косова чак ни мртве не желе да оставе на миру.

Ова изолованост у филму је контекстуализована радијским извештајима, присутвом војника Кфора, прелетима њихових летелица, телефонским разговорима са „спољашњим светом“, али највише сталним присутвом Хандкеа у њиховим разговорима, сећањима и плановима, великог писаца који представља њихову везу са светом и са истином. Потенцирајући како је Хандке писао истину о њима (а и нама, Србима и Србији у целини), чекајући Хандкеа они заправо као да чекају истину, истину која ће дати смисао њиховим напаћеним животима, њиховим мртвима и њиховом повезаношћу са земљом коју упркос свему не желе да напусте.

Они Хандкеу узвраћају стваралаштвом, цртежима његовог лика, жељом да подигну плочу у спомен на његов боравак и његову помоћ, односно његову љубав, фотографијама на сваком месту, као и песмом у његову част. Стваралаштвом, прављењем вина, крстова, музиком, они осмишљавају свој тескобни живот, учршћујући везе међу собом, унутар своје заједнице, али и спољашњим светом, макар те везе биле пре духовне него физичке.

И управо те духовне везе, духовно општење, и јесте оно најважније у Радовановићевом филму, у ком физичка изолованост само потенцира везе стваране молитвом и литургијом, као повезаношћу свих блиских и далеких, живих и мртвих, прошлих, садашњих и будућих. Становници ове енклаве  у својој самоћи  дубље и конкретије осећају и (д)оживљавају везу са наслеђем и са умрлима него ми остали, чији је поглед пречесто замрачен и замагљен овосветским метежом и таштинама.

Овај филм нас не подсећа само на потребу за солидарноћу са угроженим сународницима, него нас суочава и са нашим истинским стањем, помажући нам да са себе и испред себе збацимо кринке обмана и самообмана и суочимо се са универзумом нашег сопственог бола, цивилизацијске расцепљености, бесмисла, лутања и дефетизма, што је једини начин да свој универзум бола преобразимо у универзум љубави. Због тога, као и ванредно филмски култивисано спроведен и обликован, ово је један од најзначајнијих српских филмова последњих година, један од оних који би требало да представљају основу за нашу бољу, истинитију и крепкију будућност.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *