Радивој Радић: РОМЕЈИ И ЛАТИНИ

Сложен и вишезначан однос Византије и Запада садржавао је једну значајну – на неки начин можда и најважнију! – религијску димензију. Црква је живо настојала, и мора се признати у томе имала и пуно успеха – Византинци су увек били веома заинтересовани за хришћанско учење – да пастви објасни догматска скретања западњака представљајући их као најгоре светогрђе. Насртаји западних војски – у виду пролазака крсташких одреда и норманских најезди – умногоме издижу војничке сукобе у религијску раван, што је још више затровало ионако нарушене односе између двеју хришћанских заједница.

Војна моћ и светске претензије папства згражавале су Ромеје, снажно привржене патристичкој традицији, за које је црква била духовна снага у служби мира, и у њиховим очима биле су доказ основаности подозрења у односу према Риму. Нормански напади, којима је отворен оружани сукоб Запада и Византије, у очима просечних Ромеја били су, с једне стране, последица раскола цркава и папске подмуклости а, с друге, предигра за крсташке походе, који су врло брзо схваћени као најопаснији облик западне агресивности.

За читаво питање није без значаја чињеница да се у свести Византинаца хришћански Запад јављао као заокружена, јединствена и мрачна целина. И кад су, напослетку, узастопни порази светих похода постепено на целом Западу укоренили легенду пуну непријатељства према Византији, кад се старој, још појачаној мржњи придружила све јаснија свест о богатству а исто тако и о слабости Византије, Латини више нису могли одолети искушењу да се окрену против шизматика на Истоку.

Једном речју, у освит XIII века западњаци су у очима Византинаца били не само пљачкаши, завојевачи, варвари који не познају праву веру и истинску културу него и непријатељи Христа, преступници и издајници хришћанства. Управо у XII столећу мржња према Латинима је постала друга природа Византинаца. Окрутна насртљивост Запада, с једне, и прекомерна нетрпељивост Византије, с друге стране стране, довели су њихове односе пред слепи зид тако да излаз из овог зачараног лавиринта није могао бити нађен ни до 1453. године када је Цариград подлегао турским освајачима.

Радивој Радић, Страх у позној Византији (1180-1453), Еволута, Београд 2014. год.