Јелена Матић: Хронолошко-историјски развој лечења

Историја фармације и медицине је обимна и комплексна тема. Од праисторије до данашњег дана, људи су проналазили технике и лекове како би ублажили симптоме својих болести, тегоба, олакшали бол, превили ране. До појаве античке филозофије и касније отварања првих медицинских школа може се рећи да су се медицинска открића и начини лечења одвијали независно, свака земља однoсно област, развијала је своје технике и инструменте у лечењу.

Праисторијски човек у потрази за храном у природи је наилазио и на различите биљке које је користио у лечењу сасвим случајно и насумично. Највише биљака коришћено је за третирање рана. Животни век је био кратак и нема много података о болестима које су биле заступљене у том периоду. Лечење и примена тадашњих лекова била је везана за магијске ритуале.

У античкој Грчкој бавили су се лечењем симптома болести, вештине развијали на основу искуства а нису се бавили узроцима болести. Бог медицине био је Асклепије (Ескулап) који је на скулптурама и сликама приказиван са змијом обавијеном око штапа.  Било је више тумачења овог симбола. Један од њих најбоље описује Парацелзусова пословица “Dosis sola facit venenum” а значи да само доза одређује да ли ће неки лек бити лек или отров. Поред тога, змија је симбол новог живота, свлачење коже као код змије симболично представља одбацивање болести. Ескулапова ћерка Хигија је заштитница фармације. Она је увек са змијом и чашом, а симбол је такође и чистоће (хигијене) која је важна за здравље.

Грци су, наравно извршили велики утицај на каснији развој медицине и фармације. Из Хипократових дела се могло научити о фармацеутским и медицинским вештинама старих Грка. У овим делима је описано око 300 лековитих биљака . “De Materia Medica” је Диоскоридово дело које ће касније послужити као узор Римљанима и Арапима. Диоскорид је био војни лекар и записивао је сва запажања на својим путовањима. Поред лековитости и употребе појединих биљних сировина, писао је и о правилном чувању лековитих биљака.

У старокинеској медицини желатин је коришћен за заустављање крварења, а увели су и неку врсту вакцинације. Међу првима уводе чај за лечење и за окрепљење организма. Користили су и масажу у лечењу. У Индији су се лекари бавили хирургијом која је у то време и у тим приликама била веома развијена. Оперисали су камен у жучној кеси, неке компликованије захвате на цревима, а изводили су и пластичне операције.

Египћани су познавали ароматерапију, вештину балсамовања и дестиловања мирисних вода и парфема.

Прекретницу у равоју фармације и лечења уопште је свакако појава лекара и апотекара Галена који је највише допринео изради (технологији ) лекова. Начин на који је он израдио “колд крем” (крем који хлади) није до данас претрпео значајне промене. 

Не треба заборавити на значај арапских научника на развој светске медицине. Ибн Сина, познатији као Авицена је био персијски фармацеут, лекар, филозоф и дипломата. Своја учења на арапском језику о начинима лечења и прављењу лекова имала су утицај на развој европске фармације. Називалу су га персијским Галеном.

У средњем веку се лечење одвија највише у самостанима, методама које одобрила црква. Свештеници у црквама избегавају отварање људских тела, сматрајући то “непотребним” тако да је у средњем веку хирургија била практично потпуно одбачена. У “Капитуларима” (наредбама) Карла Великог стоји попис биљака које је било обавезно гајити на државним имањима. Међу њима је на првом месту била жалфија. За време његове владавине оснива се чувена медицинска школа у Салерну. Управо колегијум у Салерну саставља едикт по коме се фармација и медицина одвајају на две засебне струке 1240. године.

У Србији је прва болница отворена у оквиру манастира Студеница на иницијативу Саве Немањића, Светог Саве. Болница је отворена по угледу на болнице у Хиландару. Болница је имала своју башту у којој су се гајиле лековите биљке, а за управника је биран монах који је познавао лековите биљке . 

Прва апотека у Србији отворена је 1830. године у Београду, а отворио је магистар фармације, Матеја Ивановић. После ње, отворена је прва државна апотека у Крагујевцу 1836. године, а затим и у другим градовима:  Шапцу, Крушевцу, Ваљеву, Алексинцу, Обреновцу, Свилајнцу…

У Нишкој окружној болници 1915. радила је прва жена апотекар у Србији, Десанка Рувидић-Околичањи.

Данас, када сведочимо великим медицинским и фармацеутским достигнућима, чини се да се људи можда ипак окрећу алтернативним методама лечења, природној козметици, хомеопатији… Иако у нашој земљи није још увек достигла популарност као у западним земљама, хомеопатија није никаква нова метода лечења, о њој су говорили још Хипократ и Парацелзус, а развио је касније немачки лекар Семуел Ханеман. Класична метода лечења подразумева да се симптоми лече лековима који ће изазвати супротан ефекат. На пример, ако имате повишену температуру, узећете лек који ће снизити температуру. Принцип хомеопатије је да се болести лече лековима који изазивају управо те симптоме, али у малим концентрацијама и припремљене на посебан начин, тако се подстиче организам да се сам избори са болешћу. У случају хомеопатије, узећете лекове (разблажене) који код здравих особа изазивају симптоме повишене температуре.

У времену и у друштву у ком данас живимо где се у већини случајева на прво место стављају сопствени интерес и када је модерна постала популаризација ега и самољубље, не треба заборавити и нека старија начела, неке заклетве које су служиле раније могу се применити и данас практично. Не треба заборавити на ближњег, и на крају…излечење је могуће само ако пацијент верује у исто. И Христос је рекао: “Не бој се, само веруј.”

Хипократова заклетва:

“У часу када ступам међу чланове фармацеутске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости. Према учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање. Своје звање ћу вршити савесно и достојанствено. Најважнија брига биће ми здравље мога пацијента. Поштоваћу тајне онога ко ми се повери. Подржаваћу свим силама част и племенитост традиције фармацеутског позива. Моје колеге фармацеути и лекари биће ми браћа. У вршењу дужности према пацијенту неће на мене деловати никакви обзири његове вере, националности, расе, политичке или класне припадности. Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог зачетка. Ни под претњом смрћу нећу допустити да се искористе моја фармацеутска и медицинска знања супротно законима хуманости. Ово обећавам свечано, слободно, позивајући се на своју част.”

Aутор: Јелена Матић, дипломирани фармацеут и сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *