Владимир Коларић: БИТИ СВЕТЛОСТ СВЕТУ – „ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПУШИО БИБЛИЈУ“ ВИЛХЕЛМА БУНЦА

Вилхелм Бунц је починио 148 кривучних дела, од којих је за сто због недостатка доказа ослобођен кривице, али, како сам каже, и за та дела је био „крив по свим тачкама оптужнице“. Онда се, после више година робије, пред очекивано помиловање, одлучио на необичан корак: написао је писмо државном тужиоцу са молбом да не буде помилован и разлозима због којих би требало да робија још двадесет година.

Не, овај човек није просто полудео због вишегодишње робије и претходног тешког и опасног живота, али са њим и у њему се заиста нешто догодило. Никада не можемо знати када нешто почне да се догађа у човеку, када се заправо зачиње нека промена, преображај, преумљење, осим што верујемо да је то зрно од почетка у нама и са нама, у оном лику Божијем према ком као хришћани верујемо да су људи створени. Али видљиво, промена је почела у самици, где је овај очито не посебно узоран затвореник проводио доста времена, а у којој једино „имаш кревет, сто, столицу, ве-це шољу и бескрајну самоћу“, а једина ствар коју смеш да понесеш са собом је Библија. Од ње је, јер је имала танке листове веома погодне за ризлу, Бунц дуго правио цигарете, од дувана који је прошверцовао у чарапама. Да би ипак у једном тренутку почео да чита то што је раније само пушио, а то читање је постало пресудно за његов потоњи живот, осносно његов живот у целини.

Књига „Човек који је пушио Библију“ (Библос, 2021, превод Миљан Танић) је његова литератрно занимљиво написана исповест, која комбинује нарацију из времена „преображаја“, делатно потврђеног спремношћу да напише поменуто писмо тужиоцу, са сећањем на живот од најранијих дана. Тај живот наравно није био лак – тешко детињство обележено насиљем, занемаривањем, недостатком бриге и емоција, о ком Бунц не пише са патетиком или осудом, али ни лажном моралном надмоћношћу или сентименталним глумљењем смирења каквима се понекад симулира праштање и покајање.

Од рођења грубо одбачен од стране мајке, он у болници добија минимум телесно бриге, али лишеног емотивне топлине затичу за како до крви удара главом о ивицу кревеца, вероватно, како сам касније каже, да би макар тако осетио нешто, кад га већ нико није узимао у руке да га помази. Лекари га због тога проглашавају душевно поремећеним, предвиђајући му проблематичну будућност, што се и обистинило. Отац, груб човек који ке радио 14 сати дневно и поред Вилхелма имао две старије ћерке и који се после њеног насиља над сином развео од жене, касније ће му рећи како би му тад већ „заврнуо шију“ да је знао шта ће од њега испасти.

Прву емотивну блискост осетио је у породици методистичког свештеника код ког га је оставио отац, када је почео да изговара прве речи и прави прве кораке. По повратку у породицу, добивши маћеху и млађу сестру, као дете које није научило да воли, потребу за пажњом претвара у љубомору, а за људским контактом у насилност, поставши неко ко је „мрзео све око себе и то отворено показивао“. Отац, који је са њим могао да изађе на крај само физичким кажњавањем и коме је један психолог рекао како никад у животу није видео дете ког је „мржња толико појела“, већ са шест година га шаље у дом, али ни тај, ни други домови у којима је био, ниси „могли да га истрпе“.

Први „трачак светлости“ у његовом животу била је музика, када га је јадан васпитач научио да свира, што је и сам одраније желео. Музика је дакле била тај први стваралачки импулс који је пробијао испод ужасне и трауматичне спољашњости, први просјај оног каснијег зрна испод душевне окорелости. Музика га је, како каже, умиривала, структурисала га и понекад му измамљивала осмех на лице.

У свему томе, у неким тренуцима би постао свестан колико жуди за породицом, домом „са људима који га воле и не желе му зло“, али што је још важније, којим он „не жели никакво зло“, где би био прихваћен „онакав какав јесте“. Споља је био „тврд и хладан“, али унутра је „чезнуо за топлином и безусловном прихваћеношћу“.

Бунцово искуство ипак сведочи како је уркос свему човек лек за човека и како макар и мала љубав, пажња и прихваћеност коју доживимо може да помогне клијању оног зрна у нама засеђаног при зачећу, оне могућности коју човек има и због које је човек. Млади Бунц је ипак имао такве људе и тренутке, у методистичком свештенику, делимично маћехи, васпитачу који је „веровао у њега“ и учио га музици, па и једној проститутки из Штутгарта.

Такође, сведочи колико свако искуство насиља и издаје додатно стврдњава срце и колико на нас утиче окружење. Млади Бунц не сања полицајца ког је нехотично убио у саобраћајној несрећи док је у стези и хладноћи затвора, већ кад је у код куће, док ради, док му живот има какве такве обрисе нормалног, кад се скрама мало отопи и макар и накратко, макар и несвесно, пројаве савест и осећања.

Када је однос са Богом био у питању, Вилхелм пише како је у једном тренутку помислио какако га „Бог прогони“: маћеха му је била бивша ђакониса, уз коју је и отац постао верујући, прву емотивну блискост је доживео у свештениковој породици, а родитељи једне девојке којој је помогао и који су му пружили гостопримство и били срдачни према њему, као чланови заједнице Свете Тројице редовно су ишли на богосложења. Са том девојком је први пут доживео нешто блиско заљубљености, као са неким ко му се осмехнуо и био према њему добар не због страха или дужности.

Да се одлучи на покајање Бунца је покренула прича о Захеју, ког је „Исус свијим речима о љубави погодио у срце“, а онда „јавно исповедио шта је скривио и вратио новац свакоме ког је успео да нађе“. Затворски свештеник, који како је аутор приметио није имао љубави ни за своје биљке, које је држао незаливене, ни за своје књиге, које је прекривао нанос прашине, а камоли за њега, затворенике или људе уопште (или је бар тако изгледало у затворским условима) није показао ни мало разумевања за Бунцову радикалну одлуку у преузмењу кривице и продужењу свог боравка у затвору. На питање зар истина није вредна жрттве свештеник одговар да није, али Бунцово срце – да јесте.

Пре тога, кад је достео у у затвор, Вилхелм није желео да призна кривицу, веровао је да је то његова судбина, као неког „ког нико није желео, тако да ни он није желео свет“. Али онда, суочен са дугом казном, у затвору у ком имате све само не мир, јер увек осећате да вас гледа безброј очију, да сте стално изложени, да никад не смете да покажете слабост, осим можда у самици, коју је Бунц више волео од обичних ћелија, јер је ту могао да буде сам са собом. Ту је, пушећи цигарете које је правио од листова Библије, почео да чита оно што је пушио и то му је мало по мало привлачило пажњу. Почео је да ее препознаје у тексту, као да, ако и не говори баш о њему, говори нешто то има неке везе са његовим животом, непосредне везе, што га се тиче, што препознаје.

У Псалмима се, на пример, препознао у ономе ког је „задесила иста судбина као мене и Бог се побринуо за њега“. Док га је Стари Завет још и дотицао, према Исусу је осећао само презир. Сећао се како је као дечак реаговао на речи да Исус воли свако дете и како се одушевио што постоји неко ко свакога воли, па и њега одбаченог, али су га после тога одбиле маћехине речи, како би било боље да је „завршио у јарузи“, због чега је чинило му се трајно одбацио Христа, као лаж, лицемерје, измишљотину, кад је, ако уопште постоји, допустио да његова маћеха, верујућа жена, изговори такве речи.

А онда, чтајући Библију, посебно су га привлачила „блаженства“, која кажу да треба нити кротак, творити мир, што он није чинио, и где пише да су блажени „прогнани правде ради“, и он је тада први пут видео себе не као жртву, него починиоца. Блаженства рађају борбу у њему, самеравају га са нечим другачујим од оног што јесте, што је био, што је мислио да јесте, као да га преображавају док их чита, са борбом и болом. И најзад са помишљу да Бог, ако је љубав, можда заиста има неки план са њим, ма колико му то деловало невероватно. Тако најзад почиње да разговара са Богом, да се свађа, бесни, али ипак први пут не разговара само са собом, него са Богом.

Пита Бога зашто није успео да промени његовог оца и упућује му изазов да покуша да промени њега. „Хајде, Боже, пробај“, каже. Тако почиње његово рвање са Богом. И он заиста почиње да се мења, постаје мање насилан, што готово не примећује, бар не као нешто нагло и драматично, али почињу да примећују други. Као да се разређује мрак и озлојеђеност у њему, а он схвата да почиње „у себи“ да се осећа слободније него икада у животу.

Тада заиста доживљава и видљив знак Божије милости, јер упркос признању које је послао писмом, не бива додатно осуђен, наишавши притпм на верујућег тужиоца, којим не кршећи државни закон, ипак зна да је благодат испред закона и налази начин да Бунц добије нову шансу. Пред излазак, Бог му се обраћа преко људи, какав је например директор банке коју је опљачкао а који га срдачно дочекује обновљеног, праштајући, док све то време други затвореници мисле да се Бунц једноставно дрогира.

Да би речи претворио у дело, Вилхелм по изласку налази људе којима је нанео неко зло, укључијући и удовицу полицајца ког је нехотице убио у раној младости. Више пута је чуо како су се људи којима је нанео зло молили за њега, што га додатно уверава у Божију љубав, Христа који нас је „волео док смо још лежали у блату“. На основу таквог искуства, пише како је приметио „да када решимо да средимо живот, Бог за то ствара погодно тле. Када признамо наше грехе, онда је веран и праведан, како и пише у Библији. Увек се исплати да признамо кривицу, јер Бог никад не допушта да налетимо на нож. Према ситуацији и омакшава срца. Оно што ми морамо да покажемо јесте храброст да начинимо први корак. Притом то не почиње никаквом спољашњом радњом. Почиње у нашим срцима“.

Најзад, о смилсу књиге коју је написао, Бунц каже: „Не смемо да се жалимо што је овај свет тако мрачан. Сви смо ми одговорни за то да постане светлији. (…) Ви сте ветлост свету – то није захтев. То је опис стварности. Ми јесмо светлост свету. На нама је да ли ћемо да светлимо. Ако не светлимо, свет ће остати мрачно место. Само ако љубав Божија засија кроз нас, кроз нашу љубав према људима и кроз нашу спремност да опростимо, место, на ком се у том тренутку налазимо, може да засветли. (…) Људи нас гледају у лице. И ако ту препознају светлост коју Бог у нама запали, омда то осете. И већ тада смо светлост овоме свету“.

Потребне су нам књиге каква је „Човек који је пушио Библију“, као аутентична, жива сведочанства како је све могуће, па и то да ми, свако од нас појединачно, такав какав је, буде бар мало бољи него што јесте, да свако од нас може да засветли, макар и пригушено и на моменте, али да засветли, знајући да су то тренуци у којима заиста постоји и у којима је стварно оно што јесте. Да нас бар мало охрабри у одлуци да нам живот не пролази упразно.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *