Николина Ковачевић: Теолошки аспекти иконе

Да би се остварила одређена допуштена креативност у оквирима иконописа, неопходно је познавање теме коју иконопис исказује, као и језика којим се служи тј. конструктивном структуром иконе, символике боја и јединственом употребом свјетлости.
Обрнута перспектива, којом се разрјешава сликарски проблем простора и организације слике, потпуно је оригинална у односу на перспективна разрешења других сликарстава. Икона је у складу са законитошћу да приказује само истину, и да на дводимензионалној плохи обрнутом перспективом показује, усмјерава и доводи око гледаоца на језгро, суштину приказа. Овакав приступ уводи молиоца или посматрача у сагледавање простора из различитих углова и утиче на остваривање двосмјерне комуникације.
Икона представља свјетлост есхатона, ванвременог у коме обитавају свети. Представљање тог другог, тајанственог свијета најтежи је задатак иконописаца. Икона садржи унутрашњу свјетлост, преображај на свим нивоима људског бивстовања, тако да није у служби илузионистичког портретисања, гдје бијеле тачке у зеницама представљају рефлекс спољашњег извора свјетлости. Икона се бави унутрашњошћу човјека и свијета, као Божије креације, занемарујући илузију слабог људског виђења и поимања.
Символика боје на икони је саставни дио језика иконописа. Она је прецизно одређена и увијек коришћена у истом контексту. Свака боја има сопствено значење и смисао: плаво као божанско, црвено – мученичко, а зелено као младост…
Свако биће које хода овом грешном земљом, осликава одређено значење, од рођења, попут бебе у повоју која симболизује узнешену душу или пресељење, пећине као предјеле смрти и поновног рађања, у коју је сишао Господ наш Исус Христос и у коју ће поново сићи својим другим доласком, до молитвеног положаја руку и богате флоре, веома заступљене у ранохришћанском иконопису, коју је временом потиснула златна површина.. Архитектура иконе такође је усмјерена на тематско језгро, она говори о томе да све што дише слави Господа. На икони не постоји случајност нити је она дозвољена, сем промислом Божјим који надахњује оне који траже дубљи смисао свог бивствовања на земљи, и вапију за љубављу Христовом.

Према тумачењу светих отаца, изображавање Богочовјека засновано је  управо на изобразивости Његове Мајке.  ,,Будући да происходи од неописивог Оца”- говори преподобни Теодор Студит, – Христос, као неописив, не може имати свој ликовни образ. Заиста са каквим изображењем би могло да се упореди Божанство, чије се изображавање у богонадахнутом Писму у потпуности забрањује? Међутим, пошто је Христос рођен од описиве Мајке, природно је да има образ који одговара материнском образу. Међутим кад не би имао (умјетнички образ), Он не би био рођен од описиве Мајке, већ би имао само једно рођење – очевидно, од Оца. То би, пак, било порицање Његовог домостроја.
Икона се рађа из живога опита Неба, из литургије, због тога се иконописање увијек посматрало као црквено служење, као Литургија. Пред иконописце су се поставаљали веома високи морални захтјеви, исти онакви, као и пред клирике. Икона је свједочанство Цркве о Богооваплоћењу, о томе, да је Бог дошао у свијет, оваплотио се, сјединио се са човјеком до те мјере, да сада свако може узрасти до мјере Бога и обраћати се њему као Оцу. Слиједи да је Иконописац свједок (очевидац). И његове иконе ће бити убједљиве, онима који пред њима стоје, у тој мјери, у којој се он сам приопштио свијету, о којем је дужан да говори. Икона има своје име; то је име личности које на њој изображена или представљена. Икони је увијек основно полазиште икона самога Исуса Христа. Он је слика Оца, а не природе. Зато је немогуће изобразити или насликати Исуса Христа друкчије до онако како нам се представио, у нераздјељивим и  несливеним, непромјењивим и неизмјењивим двијема природама у њему – Богочовјека Исуса Христа пребива у оба свијета. Будући таква, слична је леденом бријегу чији је надводни дио изложен естетском погледу споља – док је други дио под водом, скривен од очију и погледа. Тај невидљиви дио постаје видљив за духовне очи које су, очишћене и преображене, оспособљене да виде реалност која је за природно око невидљива. Умно посматрање и духовно удубљивање чине онај садржај и духовноумни подвиг који се старим словенским језиком зове созерцање (сагледавање, уочавање). Гледајући и видјећи духовним очима, човјек вјерник види невидљиво и усходи кроз созерцање иконообраза ка Првообразу. Естетски и спољни ефекат, иконе постоји; али норме те љепоте су другачије од норми љепоте овостранога. ,,Иако икона служи као књига за неписмене” (Св. Јован Дамаскин) и ,,представља за гледање исто оно што и ријеч за слушање” (Св. Василије Велики), чинећи украс храма – ипак је циљ иконописца да напише и наслика чудесни свијет и изобрази чудесну личност која није од овога свијета, или и јесте из овога свијета, само је примила богатства нетварних енергија Божијих; њу иконописац предстваља средствима тварним, подређујући свој умјетнички таленат вишим циљевима и захватима: да изрази љепоту узвишену, ради нехедонистичке насладе.
Икона није површна слика, попут површне и круте фотографије, него слика живе личности. Иконописац слика за иконостас, а не за музејску изложбу. Па и када икона буде скинута са иконостаса, и стављена у изложбену галерију, она треба повремено да се одатле враћа у храм, да се благодатно освјежава, јер је то њен природни амбијент и клима: свако друго мјесто и употреба – рецимо посматрање у галерији умјесто мољења у храму или у кући – представља њен дисконтитет и органску трансплатацију.
Иконописац не слика једноставно икону одређеног или самог Христа, него – управо њега: Христа или одређеног светог, па је то на слици управо он, а не слика њега, односно његова. Тиме је идентитет још више наглашен. У слици тијела, датој сликарским средствима, не слика се путено, него духовно; а у ликовним не лично, него личносно. И циљ и домет иконопишчев предствља закорачење кроз дашчану, платнену или зидну површину у дубину нетварну.

Литература
– Јован Дамаскин – ,,Апологетска слова против опадача светих икона’’
– Архимандрит Зинон – ,,О смислу иконе”
– Атанасије Јевтић – ,, Историја и теологија светих икона.’’

Аутор: Николина Ковачевић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *