Андреј Рудаљов: ОДНОС САВРЕМЕНИХ РУСКИХ ПИСАЦА ПРЕМА РАТУ

Данашња руска књижевност је подељена. Управо смо сведоци другог озбиљног разграничења у књижевном простору у новије време. Екстремна поларизација је поново повезана са политичким дешавањима, као и 2014. године.

С једне стране, условно речено је страна коју можемо назвати „Крим је наш“ и с друге, најблаже речено, крајњи скептицизам према томе. Тада су почели да се појављују радови на тему Донбаса, писаца какви су Захар Прилепин, Сергеј Шаргунов, Герман Садулајев, Андреј Рубанов, Сергеј Самсонов. С друге стране, написан јем на пример, прилично чудан текст Алексеја Слаповског „Геније“.

Та поларизација настала 2014. године довела је до јасног тренда идеологизације књижевности, уношења у њу очигледних идеолошких стандарда, који су постали примарни, а уметнички секундарни. То је била идеолошка противтежа самој патриотској линији која је јачала у земљи. Али не и у књижевном простору, где је, напротив, либерални талас почео да се супротставља самом тренду „Крим је наш“.

Као пример постмајданске идеолошке литературе може се навести роман Дмитрија Бикова „Јун”. Аутор је у њему промовисао своју главну идеју да је грех вечна штафета руске историје. Пре или касније, као апсцес, прокључа рат. Аутор пореди земљу са тепихом, „који на први корак испушта сву своју прљавштину”. Ето шта је рат. Није ни чудо што је епиграф књиге преузет из Блокове песме „Одмазда“. Рат је непријатељ Русије.

Овде треба подсетити да је Дмитриј Биков заправо предстаљен у лику Леве из романа „Сањка” Захара Прилепина, који непрестано прича о кошмару руске историје и чека да се заврши. Он чека и љути се што све около не жури да урони у пакао.

Након 2014 године, патриотском тренду је почело да се пориче да припада традицији руске књижевности, тврдило се како то није права књижевност (на пример, након чувеног „Писма другу Стаљину“ Захара Прилепина, Михаил Швидкој му је ускратио право да буде називан руским писцем).

Јевгениј Јермолин, либерални књижевни критичар који је далеко од врхунског, 2015. године је писао о штети која је, по његовом мишљењу, нанета руској култури, рекавши како је „дивље варварство испливало на површину“, Такви повици су се у нашем књижевном процесу раније чули више пута.

О припадности домаћој књижевној традицији изјаснио се Захар Прилепин, који је написао књигу „Вод. Официри и добровољци у руској књижевности“, која се састоји од биографских есеја бројних међу кључним писцима 19. века који су били у војној служби. Десило се да се у нашем схватању ратне традиције  подвиг одвојио од књижевности, што је наметнуто клишеом „хуманистичког патоса“.

Као разлоге што је тема војног рока, служења отаџбини постепено потискивана на периферију, Прилепин издваја декаденцију сребрног века, глумљени патос и генерацију шездесетих: „Све су то деца Сребрног века – неко је већ тад смислио да онај који се поклони империји и опева Отаџбину, посебно њене војне победе, понаша примитивно; на оне који су пали у „патриотски занос” тада се гледало с висине, као на оне с јефтинијим улазницама…”

Захар Прилепин је писао о превари приватизације. Тиме су раскрстили са руском књижевношћу и све окренули наглавачке: почели су да тврде супротно од онога што су говорили класици, који су „током судбоносних дана доследно стали на страну своје дивље земље“. Прилепин је објаснио да су класици преформатирани и унесена лажна представа о њима. И са овом лажи је покушао да се бори.

Још једна вест је узбунила многе у књижевној заједници: у фебруару 2017. медији су објавили да је Прилепин основао своју борбену јединицу и постао мајор у војсци ДНР. Пре тога се знало само да је тамо активно укључен у хуманитарне пројекте.

Његови „критичари” у књижевној средини тада су га оштро напали. Отприлике онако како кљула садашњи украјински националистички интернет. Тако је Ксенија Букша написала: „Захар Прилепин је отишао у рат да убија људе. Мислим да је то апсолутно страшно. И сам овај рат и Прилепинова жеља да у њему учествује“. Али све је надмашила песникиња Вера Полозкова, која је обећала да ће отворити „боцу најбољег шампањца када му тамо коначно скину главу“.

На другом крају била је подршка и разумевање за ову одлуку, која је у потпуности уписана у националну традицију. „Руска књижевност устаје из гроба“, рекао је Александар Проханов. Односно, опет, спор се није водио толико око догађаја и вести, колико око повезивања онога што се дешавало са традицијом: припадности њој или, обрнуто, њеној страшној изопачености…

Страсти, емоције и књижевне поделе данас су прешли на сасвим други ниво.

Након што је донета одлука о признавању република Донбаса, издавач Ирина Прохорова је на Фејсбуку оставила изузетно емотиван пост: „Како смо могли да дођемо до такве срамоте… Срамно је и горко живети у овом делу света .” Убрзо је почела специјална операција руских трупа у Украјини. Такозвани либерални табор је једногласно говорио о „срамоти“ и и узвикивао „не рату“.

С друге стране, Литературнаја газета је под насловом „Ко заправо жели жртве“ објавила апел руских писаца поводом специјалне операције наше војске у Донбасу и на територији Украјине, који је потписало неколико десетина писаца из целе земље.

У писму се, између осталог, наводи да „Русија сада није немоћна! Отуда дивљи гнев и бесни напади на нашу земљу и споља и изнутра. Међутим, сада ћемо моћи да заштитимо себе и пријатељске земље, да заштитимо нашу велику културу и вековне везе. А шта би било да војна операција није почела? Да су Бандерини следбеници наставили људождерске походе по Кијеву, побили би украјинске новинаре, затворили професоре руског језика, чинили зверства попут оних који су живе спаљивали људе у Одеси, усвајајући тактику нациста. над Русијом би висила прљава бандерова атомска бомба!“

Противници су одмах почели потписнике да називају разним погрдним именима, од којих су „непососбни скрибомани и шкрабала“ били најростојнији.

Јасно је да ће временом степен емоција спласнути, мада то зависи од динамике догађаја. Али исто питање, шта је права књижевност и домаћа књижевна традиција, поново је у центру пажње.

Новинарка Анастасја Миронова је на друштвеној мрежи приметила да се једном удаљила од либералних уверења када је почела да слуша шта истински талентовани писци Прилепин и Садулајев говоре о Донбасу. После тога је имала извесно преиспитивање. У истом духу, али са директно супротним закључцима, огласио се писац Алексеј Слаповски, који је потписнике апела Литературне газете назвао „легијом другоразредних шкрабала“. Он је приметио да су прави таленат и „огромна већина добрих писаца“ сада на сасвим другој страни, где цвета хуманистички патос и узвици „не рату!“

Поларизација је изузетно оштра, па долази и до анегдотских ситуација када се прати ко лајкује  објаве противника. Право грађанства се практично поистовећује са квалитетом текста. Једноставно речено, противник је увек осредњи или неморалан.

Истовремено, има извесне наде за државу. Али она је далеко и мало је вероватно да ће у блиској будућности њене руке доћи до књижевности. Многи су били инспирисани позивом председника Државне думе Вјачеслава Володина културним личностима које нису подржале руску специјалну операцију да одустану и одрекну се државних јасли.

С друге стране, можемо очекивати заоштравање либералне штампе, да ни једна патриотска „мува” неће пролетети. Уверили су се да је таленат, као и књижевна традиција, на њиховој страни. Сходно томе, уопште није искључено да ће се уметничко дело још више померити ка политичком тумачењу и вредновању.

У садашњој ситуацији остаје да се нагађа шта ће бити када се страсти мало слегну. Категоричка разједињеност, када нико о супротном табору неће хтети да зна ништа осим демонизујућих клишеа. Или ће књижевни процес кренути путем покушаја потпуног „дављења” противника, или ће монополски књижарски бизнис избацити наглавачке све оне који нису говорили о срамоти и против рата. Или ће држава ипак схватити да потпуно губи књижевност и да је ни на који начин не контролише. Мишљења о томе шта ће победити квалитет текста и уметничка вредност треба одбацити као наивна.

Међутим, процеси који су у току могу да преокрену ситуацију у потпуно непредвидљивом правцу, ка папирној књизи. И сам сам то схватио емпиријски, када сам морао да обришем пост на друштвеној мрежи да бих га уредио, испод њега је већ била повучена нит дискусије, али је аутоматски уништена. Блокирање друштвених мрежа, затварање или гашење појединих медија и надолазећа баук потпуног гашења интернета сведоче о изузетно климавим позицијама електронског текста, који, чак и уз веома велику покривеност публике, можда једноставно неће дочекати сутрашњи дан. За разлику од папирне књигаеу тиражу од, на пример, хиљаду примерака…

Што онда остаје? Прецртати традицију, окренути је наопачке и присвојити нове идеолошке клишее? Коначно изједначити оловку са бајонетом?

Отуда се постављају питања: да ли ће се уметничка дела претворити у алегоријске ризнице, да ли ће се писци концентрисати на описивање нацистичких зала и нових траума? Да ли ће текстови бити пуни рафалних клетви против руског империјализма и народа, са којим писци нису имали среће? Хоће ли се књижевност претворити у привид садашњег Фејсбука уз континуирану рекламну кампању, отварајући очи колико је Русија изгубљена и, уопште, како је  време да коначно одустанемо.

Да ли ће државна цензура бити реакција на све ово, или ће се, напротив, либерална цензура интензивирати?

Трећи пут је национализација културе и посебно књижевности. Тим пре што је она далко од завидног нивоа. Изједа је бучна и хистерична рђа, поза, због чега се претвара у смеће.

За то постоје објективне околности, осим баука цензуре. Раније је постојао захтев да се допадне на Западу и жеља да се тамо преобрати, што су писци покушавали да ураде. У садашњим околностима руска књижевност Западу није потребна. Отварање? Наравно, ако писац није отворено и борбено антируски.

Шта је национализација књижевности? Велико питање и пуно смисла у њему. Ово није само преоријентација „господара културе“ на своју земљу. Мора се разумети да домаћа књижевност никада није одговарала општеприхваћеном формату књижевности. Била је већа. Овде је увек постојао другачији систем вредности, посебна оптика. Национализација се посебно може односити и на географске координате и на промену догматског вектора евроцентризма.

Национализација је отклон од репродукције прилично стандардних и једноличних заплета са јасним закључцима, што показује да књижевност нема везе са постојећим „срамним“ реалностима и мимо њих. То је схватање да ово није јама, није пустиња. Овде постоји јединствена домаћа цивилизација, испуњена сопственим значењима, изузетно важна за читаво човечанство. Категорички је немогуће игнорисати овај глас, ову музику.

„Бог нас све позива на ново стварање руског дома, руског света“, рекао је Соловецки игуман Порфирије у својој беседи на почетку Великог поста. Такође је напоменуо да се сада „отвара безгранична могућност за нови стваралачки живот великог народа који суверено гради своју будућност“. Ово „велико дело“ почело је ратним напором. Али још много тога је пред нама, укључујући и напоран рад култури. Како се овај нови стваралачки импулс поново не уваља у глиб либералних клишеа који симулирају заокрет у националној култури.

(Чланак је под насловом „Савремена књижевност: диктатура црног квадрата“ објављен у електронском часопису Ваше новости)

Превео Владимир Коларић

ИСКРА

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *