Николина Ковачевић: ЛУБАРДИНА (ЗЛО)ДЈЕЛА

Љуботињски Пикасо је страдање свога народа осликао на својствен начин естетског прожимања.
1926. године одлазак у Париз један је од уточишта и поимања да у спектру боја, баш доминатност исказа жели да се изјасни предмет појаве сивкастим као елегија и носталгија.
Док се по голетима Црне Горе окрвављено записивала историја, а умјетност Петрова за вријеме Другог свјетског рата тиховала у концентрационом логору, истиноносац након 1946. године у родном Цетињу доживљава пркосну епику стваралаштва.
Повратак  у родно Цетиње је умјетников повратак у брдски надреализам, који је још у дјетињству потиснуо.
Знајући да пут Лубардин, није био нимало лак, а покрет киста, покрет унутрашње борбе, јединственост је осликавања преживљеног.
Он има лични доживљај и саосјећај са дјелом, осликава причу свих живих и свих умрлих, кроз комбиновану технику, посматрача запиткује и одговара на питање.

Битка на Вучјем долу (Петар Лубарда)

Да је Пабло сазнао раније за Петра, сигурно би пожелио да постане Лубарда.
Ни у једном тренутку се не осјећа умјетникова ограниченост у стварању. Присутност слободе је неминовна и енергична.
Она слобода баш налик оној после концентрационог логора.
Оргиналност и безконкурентност је уочљива и тиме емпатично пркоси.
Свако Лубардино дјело је Његошев стих, визуелно утиснут на боре, једнако као и на тек рођеног у кршу Црне Горе.
Након свих година од упокојења великог сликара Петра Лубарде, закључујемо да је јачи Човјек “мртав”, него нечовјек жив, а Сумрак Ловћена са слике опомиње.

Насловна: FOTO PROMO

Аутор: Николина Ковачевић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *