Владика Николај Велимировић: О ПСОВКИ

Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути.

Не кисне ли и во као и ти?

Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути?

Или има вајде од псовке или нема.

Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш?

У Светом Писму пише: срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло .

Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи.

А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему.

Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров.

Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло.

Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом.

За то се и вели још у Светом Писму: Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада .

Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја, да не ригају блатом; И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе?