Владимир Коларић: ПЕВАТИ О РАТУ
Писац и музичар Даниел Ковач има леп текст под називом „О песмама, времену и дрвећу: Певање о рату“, праћен импровизованом песмом „Киса“ (https://balkanrock.com/autorski-clanci/kolumne-i-clanci/o-pesmama-vremenu-i-drvecu-pevanje-o-ratu/?fbclid=IwAR1Pgrb2U7Cd9rupBjF4UWAhzbEFt6lk1OjH9QYwVpCyF5k_Z5Za9uCYbcs ), коју је отпевао као реакцију на текући рат на источним странама, а који не може да нас се не тиче, и да нас не подсети на наше ратове, да нас забрине пред будућим. Ковач поставља питање како певати о рату, питање које је од почетка писања заправо било постављано, лавирајући између слављења јунака и опевања патњи и страдања које рат доноси.
Ковач пише како је човек „миленијумима учествовао у сукобима, морао да живи са њима и да их преживи“, да би „после морао да их разуме, да некако помири себе са таквим, највећим насиљем“, па је „као део исцељења, да сачува себе, певао о рату“. Човек је тако, наставља Ковач, „покушавао да пронађе оправдање у делима хероја, да створи етику јунаштва, покуша да објасни насиље неким циљем“, али после Другог светског рата све се променило, па „Хомер рат види као причу, а Дилан као безнадежно проклету ствар“.
У том смислу, према овом аутору, „никакви моћници и војсковође данас не могу да буду слављени, већ само обични људи који су штитили немоћне“. Ковач најважније питање поставља у песми „Киса“, где се пита „зашто сте тај рат?“, не дакле „зашто тај рат“, него зашто смо сви ми тај рат, зашто је тај рат тако упорно у нама и никако да га се ослободимо, или да нас се ослободи и оде код свог оца ђавола.
Али људска слобода не може све да пребацује на ђавола, јер човек ипак бира, ипак не може да одбаци одговорност, ни за оно ближе или за даље, јер откуд зна да и његов став, мисао и осећање о нечему, а камоли реч, неће тако негде произвести неку последицу, имати неки значај, због ког ће неко дете заплакати?
Уметник се увек рвао унутар себе самог са рецепцијом рата, између покушаја да ипак види и представи шири слику и општије, глобалније процесе и своје уметнички аутентичне потребе да се бави искључиво конкретним људским животима, који у рату свакако пате, били хероји или не. Уметник се увек рвао и између своје стваралачке појединачности, индивидуалности које не воли групашења, гомиле, масовне заносе и одговорности према заједници, према конкретним њеним патњама и оним што ју је обликовало кроз историју. А то нису мали одговори, то није мала борба.
Све то сведочи о вери уметника да некако мора да се суочи и порве са темом рата, а тиме и ратом самим, и да то ипак може имати неког смисла, и за њега и за друге људе, јер рат свакако неће нестати, хтели га ми или не, и он је један од видова људског стања. Певање помаже да се осмисли, да се проосећа, да се разбистри поглед, просветли ум, отопли срце. Хандке на чувену запитаност о томе да ли се може певати „после Аушвица“, одговара да баш тада треба певати, да се тек тада може истински певати. Осетљиво је све то, колико и крхки људски животи, срца наша ломљива.
Ја сам написао поприличан број страница о рату, и неке од њих спадају међу најбоље што сам написао, Иако нисам учествовао у рату, нисам се борио, искуство рата ме је обликовало. У писању ме је суочавало са човеком у граничној ситуацији, ослобођеним одређених свакодневних наслага, што ми је пријало. У прве две збирке прича имам те ратнике луталице, који иду у рат да би бежали, свесно или несвесно, од свакодневнице, жена, баналности, себе самих онаквих каквих су се гадили. Имамо рат као лутање, блуђење, немогућност да се живот некако истински фокусира и постане стваралачки, за шта, кад се дође до неког нивоа самозаборава, рат може да делује као сасвим прихватљив начин за самообнављање, самопрочишћење, нови почетак ако икаквог почетка уопште и буде. Имам и оне у којима за ликове ступање у рат делује као једини избор како би сачували своје достојанство.
Имам и причу „Пој бога Кршне“ која је једностранична варијанта „Бхагавад Гите“, из збирке „Тајна пурпурних зора“ (http://vladimirkolaric.blogspot.com/2010/12/prica-poj-boga-krsne.html ), у којој Арђуна Кршни нуди победу на бојном пољу, а овај му одговара да му тиме нуди само маглу, да је земаљско крхко, а храброст варљива, отварајући пред њим једну другу могућност бесмртности од оне херојске, а која би се могла идентификовати са хришћанском. У којој се са одласком у смрт херој мири са тим да се на овом свету заправо ништа не решава, били ми победници или поражени, хероји или кукавице, да се кроз врата смрти проћи мора и да посмртна слава на земљи није никаква утеха. Памћење поколења нас не оживљава у вечности, него само милостиви, човекољубиви и самислосни Бог.
А како да будемо прави јунаци ако и сами нисмо такви? Како да будемо спасени ако нисмо такви као Бог, како би нас Бог прихватио за своје? Али како и да се помиримо са тим да не можемо мирно гледати страдање ближњих, допуштати га, ништа не чинити, називајући то самилошћу? Допуштати обмане и лажи, изједначавати џелате и жртве, пуштајући да злочини прођу некажњени и презрени? Тамо где испразна мирољубивост и нечињење не делује као добар избор, јер имамо посла са конкретним људима, а не апстракцијом принципа? Или да кажемо као све препуштамо Богу и Веку будућем, али где је наша одговорност за оне који плачу пред кољачким ножем, а ми можда то можемо да спречимо, конкретно, физички, можда и убивши тог с ножем?
Бог воли, али Бог и сажиже и у томе је тајна нама људима у основи недоступна. Оно на шта треба позивати Бога је да сажиже трулеж и гној у нама самима и само у нама самима, а да опет као људи смело користимо своју слободу и своју људску одговорност, уздајући се у милост Божију, који не воли кукавице.
Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
