Бранко Репаја: ШТА ЋЕ НАРОД РЕЋИ?! (или о страху од неуспјеха и осуде)

Творац логотерапије, Виктор Франкл, тврди да не можемо избјећи патњу, али можемо да бирамо, како да се носимо са њом, као и да пронађемо смисао у истој. Франкл је у периоду од 1942. до 1945. био заточен у четири концлогора, укључујући и Аушвиц. Ово искуство преточио је у бриљантно и за многе људе мотивационо дијело од суштинске егзистенцијалне важности: У потрази за смислом: Зашто се нисте убили?! Када сам први пут читао ову књигу, поред саме импресије ауторовим рефлексијама, подједнако снажан утисак на мене су оставили Андрићеви стихови из Знакова поред пута, које су приређивачи превода Франклове књиге, навели на уводним страницама:      

Толико је било тога чега смо се плашили, а није требало, требало је живјети

Андрићеви Знакови поред пута, уз наведене стихове, препуни су момената који свједоче о суровости менталног склопа, својственог балканском генетском коду, у коме би се формулација Сартровог егзистенцијализма о другом као нашем паклу, могла преточити у форму: коментар другог (читај народа) мој је пакао! Неоспорна је чињеница, да је усљед страха од неуспјеха и осуде, прегршт снова, амбиција и жеља уништено са само двије просте реченице: Не можеш! Нећеш успјети!

Отуд и питање, које ће бунтовним духовима и виновницима стихова Партибрејкерса: ,,Исти, посебан, слободан, бити само свој“ звучати фразеолошки: живимо ли живот реалан или живот наметнут?! Јер, трагедија човјековог живота није у томе да не оствари своје снове, већ да их уопште нема. А чињеница је да ако хоћеш да оствариш своје снове, понекад мораш да срушиш правила. Дучић пише да је сан о срећи више него срећа сама, а управо могућност да се оствари само један сан, чини живот занимљивим. И у томе се заправо огледа тајна човјечијег живота, не само да живи, већ зашто да живи и да што квалитетније осмисли садржај виталне књиге релативног вијека, која некад може бити необично кратка али изобилно богата.

Свештеномученик Платон Јовановић, епископ бањалучки који је живот положио стојећи храбро као светионик на бранику отаџбине и повјерене му пастве, писао је и говорио:

Страх је последње зло. Плашити се значи бити роб. Одваженост је највећа срећа. Она чини живот љепшим. А смрт не тако страшном. Зато се част одаје онима који нас уче одважности…

У зависности од начина, на који човјек поима смисао и сврху бивствовања и живота, разлучиће у себи покретачки од поражавајућег страха. Страх Божији је заправо закриље силе Божије љубави, којом човјек ,,макар ишао долином сјени смртне, неће се бојати, јер је Господ са њим…“ Ипак, омеђени оковима таме кнеза илузија и лажи овога свијета, ма колико негирали, робови смо форме, плашимо се корака у непознато, тражимо увијек утабане стазе. И то је тако на свим пољима. А овакав одраз стања је посебно актуелан у црквеним круговима, изван којих не би много ширио причу. И овдје се неминовно морам позвати на заиста сјајне, сурове и нажалост потпуно реалне ријече из једног феноменалног текста владике Максима, објављеног на сајту теологија.нет:

Зашто су данас у нашим црквеним срединама „друго“, „другачије“ и „ново“ на тапету као некаква претња? Зашто су „просечност“ и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник… често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност…

Једна колективна летаргична атмосфера масе, са појединим изузецима, довела је до стања да се у средини у којој живимо, судством баве сви, осим оних који су се за исто школовали. У људској је природи да свој став, поистовјете са својим ,,ја“  и да стварају одбрамбени механизам у ери свеопштег критицизма. У том и таквом нездравом амбијенту, здраворазумски савјет је постао ендокрина врста, свако очекује да му се на све констатације клима главом, иако то како некад давно рече Плутарх, нечија сјенка може много боље да уради. Сви се плаше искорака, патолошки усађеним страхом од осуде и оног фундаменталног по наш јужнословенски ,,естаблишмент“ :Шта ће народ рећи?!

Мој изузетан пријатељ, који се млад упокојио, ми је рекао једном приликом: ,,Бранко, кад би имао могућност, купио би себи Кадилака или Лексуса, без жеље да себе правдам народу, јер таман и кад би на магарцу јахао, увијек би неко упирао прстом. Јер нити се родио, нити ће се родити, онај ко би народу на овај или онај начин угодио. А овако би барем својим трудом и радом, испунио себи жељу, не као онај безумни богаташ, него као рационални и искрени хришћанин, без лажне и лицемјерне патетике, често пута нам својствене…“

Христос нам је непрестано понављао: Не судите да вам се не суди. Судом којим будете судили, биће вам суђено...(Мт 7, 1) И да се разумијемо, судити и расуђивати није исто. Ми расуђујемо по разуму. Разумно мислити значи расуђивати, бити у стању да се разлучи зло од доброг. Ту се расуђивање зауставља. А суд иде даље од тога. Судити значи, не само рећи ово је зло, већ одређивати му „цијену“, говорити: то заслужује то и то. Мислим да судимо углавном онда, када сматрамо да смо на овај или онај начин „изнад“ онога коме судимо. Управо је зато Христос непрестано јавно  изобличавао фарисејско лицемерство, називајући ,,окреченим гробовима” оне који другом ваде трун, а у оку своме не виде брвно. ,,Ко први нема гријеха нека баци камен“!

Тешко је у исту раван смјестити јеванђеоски и холивудски идеал али напросто не могу, а да не поентирам и умјесто закључка оставим, један од најснажнијих филмских мотивационих говора икада. Силвестер Сталоне у лику Рокија Балбое, суочен са изазовом, да као матор и давно пензионисани боксер, стане у ринг са прваком свијета у полутешкој категорији, сину, који га је настојао одвратити од тог наизглед самоубилачког потеза, јер ће тако обрукати обојицу, обратио се ријечима:

Допустио си људима да упиру прстом у тебе и говоре ти како ниси довољно добар. И када су ствари постале теже, тражио си некога да окривиш за то. Као велика сјенка! А рећи ћу ти нешто што већ знаш. Свијет није ружичасто мјесто. То је веома зло и опасно мјесто. И не занима га колико си јак. Јер ће те оборити на кољена и држати доле заувијек ако допустиш. Нико те неће ударити тако јако као живот. Али није важно колико јако си ударен, већ колико те јако могу ударити, а да се наставиш кретати напред. Тако побједници раде! Ако знаш колико вриједиш, онда крени по то. Али мораш бити вољан да примаш ударце, а не да упиреш прстом са причом, да ниси тамо гдје желиш бити због њега, ње, било кога. Тако раде кукавице, а то ниси ти, ти си бољи до тога. И док не почнеш вјеровати у себе, нећеш имати живот…

Аутор: презвитер Бранко Репаја, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *