Владимир Коларић: ПОСРЕДЈЕ ТЕБЕ ЕГИПТЕ – СЛИКАРСТВО НАРЦИСА АЛИСПАХИЋА

Египат у библијској, као и извесним езотеријским традицијама, представља симбол „света овог“, као палог света чији је владар ђаво, па излазак из Египта подразумева излазак из таквог света, не колико саму смрт, колико ослобођење од окова, наслага и логике палости, избор ка слободи која је дарована човеку створеном по лику и подобију Божијем. Излазак из Египта у том смислу представља ослобођење из ропства сваке врсте, од личног и колективног, до ропства сопственим страстима и датости природног постојања. Пошто је смрт капија кроз коју сви као створени морамо проћи, а коначно ослобађање је могуће тек са испуњењем и спасењем целе творевине, излазак из Египта у хришћанству добија значај предобраза и предукуса Пасхе, Васкрсења човека и све твари, које не представља њихово ништење и укидање, него преображавање у смеру испуњења њиховог пуног назначења, односно смисла (логоса).

Бекство из Египта тако представља кључни човеков избор, истински месијански догађај, у старозаветној традицији повезан са мисијом изабраног народа, у Новом Завету посланством Сина Божијег, оваплођеног Бога Сина као другог лица Свете Тројице на земљи, а у исламу догађај откривања јединобожја као основног критеријума постојања, ослобођеног свих онтолошки „нижих“ и изведених ентитета, који би такође могли да буду интерпретирани у кључу значењско-симболиког корпуса „Египта“ аврамовског метарелигијског предања.

Поред месијанског, овај догађај има у пророчки смисао: он је, као прво, најава и обећање будућег света, као друго, пророчка „побуна“ против важећег, „овосветског“ поретка ствари; он је затим пророчки зато што има откровењски карактер истине која је дарована од Бога и није резултат људског преузимања божанских прерогатива коначне истине на којој се онда може темељити одређена пројекција света и његовог (пре)уређења и, најзад, он је резултат општења личног Бога са конкретном личношћу и заједницом, чувајући смисао пророчке традиције као сведочења о кључној улози људске личности у историји и човека као круне стварања. Наспрам пророчке природе догађаја „изласка“, Египат подразумева свет магије и магова, оних који на основу апстрактних и манипулативно усмерених знања приступају обликовању света и овладавању природом у складу са људском логиком, као логиком моћи, делатном само у условима сламања и присилног ограничења људима Богом дане и потенцијално апсолетне аутонимије.

Ово последње тумачење је можда најприменљивије на примери слике Нарциса Алиспахића „Бесктво из техно Египта“, као и на његово опште схватање уметности и света. Слика приказује две људке фигуре које излазе из ограђеног простора у ком доминирају пирамиде, које назначавају да се ради о Египту. Простор је ограђен невеликом оградом, са прилично пространом правоугаоном капијом, која сугерише да је опредељење за излазак из простора „Египта“ у основи добровољан чин слободног избора, који зависи само од нечијег личног опредељењ и спремности да раскине са оним што је његов претходни, „египатски“ живот подразумевао.

Ликови који напуштају „Египат“ су обнажени, један носи ранац, што сугерише њихову спремност на одрицање од удобности и вредности материјалног поседовања и потрошње, док други припаљује цигарету, што назначава опуштеност, безбрижност, чврство донету одлиуку да се отисне у непознато. Ликови имају, као карактеристичан мотив за један сегмент Алиспахићевог опуса, „мохиканске“ фризуре, које асоцирају на панк културу, дакле побуну против норми и вредности такозваног (мало)грађанског света. Египат је означен као „техно“, сугеришући да је образац подјармљивања који примењује данашњи облик палости, односно савремено историјско отелеотворење палог света, у основи технолошко. Ако „Египат“ у једном смислу представља дуг процес објективизације света, пун одјек те објективитације постигнут је превлашћу технике и технологије, која је заменила људски дух као коректив у успостављању како људских заједница и одржавању институцоналних поредака, тако и критеријума истинитости и смисла. Критеријим духа подразумевао је укључивање чулно неспознатљивог елемента у људску спознају, доступног само делатним оштењем са Божанским, док свет технике и технологије представља лавиринтску, самозатворену визију људских могућности, које се на нивоу заједнице могу отелотворити само у пракси контроле и доминације, а на нивоу спознаје у претензији ка тоталитараристичкој и основи произвољној инструментализацији целокупног постоајања, којн у основи укида аутономност људске личности и његову могућност учествовања у смислу.

Овом „апокалиптичком“ циклусу Алиспахићевих слика претходе оне посвећене истраживању погледа, затим испитивању граница и идентитета „бића“, као и посебно провокативан и придуктиван циклус посвећен механизмима контроле и манипулације подстакнут глобалном корона кризом.

Радови овог уметника не теже формалном савршенству и реакције су на актуелне подстицаје, које не тумаче на дневном, анегдотском и илустративном нивоу, него покушавају да уметничким средствима осмисле њихове маханизме, обрасце и структуре. Његове слике стога могу бити посматране као белешке, записи, али и идејно провокативна „захватања“ сопственог времена, са озбиљном философском подлогом и мотивацијом.

Дела Нарциса Алиспахића суочавају нас са неизвесношћу и релативношћу наших погледа и перспектива, али и културних, друштвених и (транс) идеолошких форми које прихватамо као подразумевајуће, нормативне и природне, готово исто онолико снажно колико одбијамо да прихватимо пуну спознају наше крхкости и смртности, пролазности свих наших достигнућа и надања.

Његове слике су истовремено живе, идејно осмишљене и егзистенцијално потресне, што је поразно ретко у нашем времену и што и даље улива наду у могућност уметности и даље способне да нам продрма тло под ногама и помогне нам да осмислимо наше постојање независно од „египатских“ форми (само)обмане које смо усвојили као своју другу природу.

Алисахић нас позива на храбру слободу, човечност која је у нашој конкретној и апсолутној појединачности, непоновљивости и аутономности сваког од нас, без које, за савременог обездуховљеног човека наизглед парадиксално, нема и не може бити ни истинске људске заједнице, а сами тим ни изласка из самоскривљеног ропства у свим „Египтима“ овог света, од којих је најмоћнији онај који се налази у нашим главама и срцима, којима смо дозволили да се толико охладе и очврсну, што нам никад неће опростити, због чега и јесмо тако расцепљени  и због чега нам је толико лоше.

Изађимо, дакле, и не бојмо се, ступимо у слободу онога што нам долази у сусрет.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *