Упознавање са традицијом западног обреда у православљу кроз интервју са о. Николасом Алфордом

Интервју са часним оцем Николасом Алфордом, православним свештеником парохије Светог Григорија Великог Двојеслова у Силвер Спрингу, Мериленд. Отац Николас је клирик Антиохијске архиепископије Северне Америке, православних парохија западног обреда. Кроз угодан разговор, упознао нас је са традицијом западног обреда у Православљу, и животом верника западног обреда у САД-у.

Драги оче Николас,

Пре свега желимо да се захвалимо на вољи и времену које сте издвојили за овај интервју, а изнад свега Вам хвала на указаној очинској љубави; и још једном молимо за Ваш свети благослов.

Отац Николас: Од Господа вам благослов за ваш труд!

За почетак, можете ли нас упознати са праксом западног обреда у православној традицији? Већина верника Српске православне цркве не зна или није упозната са западном православном литургијском праксом, и када се помене западни обред, исти смо склонији да вежемо за Римокатоличку цркву пре него Православну Цркву.

Отац Николас: Иако је вера у оквиру древне Цркве увек била једнообразна, она је у различитим културама попримала јединствене облике. Молитве, химне, иконографија па и сама Литургија развијале су се са циљем да једну истинску веру приближе сваком народу на начин који је њима познат и близак. Пракса источног обреда развијала се у оквирима Цркве Константинопоља и других делова тадашњег Источног римског царства, а развој праксе западног обреда дешавао се под окриљем Цркве у Риму и другим деловима Западног римског царства. Првих хиљаду година Хришћанства, источни и западни обреди су сапостојали унутар Једне Цркве. Ми на Западу вршимо Свете Тајне, служимо Јутрење и Вечерње, очували смо годишњи циклус празника и поста, другим речима, литургијски живот задржао је облик који је познат и нашој браћи и сестрама на Истоку, са изузетком одређених речи и радњи по којима се разликујемо услед поменуте различитости култура. Темељи западног обреда установљени су много пре пада Запада у јерес, а који је довео до раскола у XI веку. Тачно је да се у пракси западног обреда користе и одређене молитве Западне цркве настале по расколу, али то су искључиво само оне које одражавају истине наше Православне вере.

Када је почела обнова западног обреда у Православној литургијској пракси, и који је био разлог томе?

Отац Николас: Наш Господ се молио за јединство Својих ученика и следбеника, и ми знамо да је раскол последица греха коме је циљ управо разарање јединства Цркве Христове. Од XI века надаље постојали су бројни покушаји да се раскол залечи. Како било, Свети Марко Ефески подсећа нас да се зарад јединства Цркве не сме жртвовати права вера. Постојао је један вид дијалга између протестантских реформатора и Источне Цркве од XVI века па кроз цео XVIII век. Бавећи се питањем литургијске праксе западног обреда православни су одговорили „…у историји Цркве видимо да су постојале, и да још увек постоје, разлике у обичајима и правилима на различитим местима и међу Црквама, али да је јединство вере и учења увек остајало и остаје нетакнуто“. Ипак, крајем XIX и почетком XX века почиње истинска обнова западне литургијске праксе. Римокатолици и англиканци, забринути за правац у ком су се њихове цркве развијале, трагали су за опцијом прихватања Православне вере, а у исто време задржавања своје литургијске, духовне и молитвене пракса. Свети Синод Московске патријаршије бавио се тим питањем све док руска револуција није обуставиладаље напретке. И Свети Тихон (Белавин), патријарх московски и руски, и Свети Јован (Максимовић) Шангајски радили су на обнови праксе западног обреда. Године 1921. Српска Православна Црква примила је негдашњег римокатолика свештеника Матеја (Маћеј) Павлика и рукоположила га у епископа давши му име Горазд (касније канонизован и знан као Свети Горазд Прашки); он је у Моравији (Чешка) испрва служио по западном обреду. Коначно, 1958. године, пракса западног обреда пронашла је дом у окриљу Антиохијске патријаршије. Кроз историју видимо да је постојала снажна жеља и тежња да се ова изузетна и лепа пракса очува и на прави начин настави због њеног значаја у срцима многих верника којима је помогла да узрасту у вери и свом личном односу са Господом.

Како је, где и када отпочело оснивање и организовање православних парохија западног обреда? Под чијим су духовним руковођењем и чијом јурисдикцијом?

Отац Николас: Тренутно парохије које служе по западном обреду спадају под јурисдикцију једне од двеју патријаршија, Московске или Антиохијске. Антиохијска патријаршија има парохије у Америци и на Новом Зеланду; Москва има парохије у Америци, на Куби и у Европи. Ове парохије у највећем броју сачињавају верници који су прешли у Православље, прихвативши пуноћу вере, а чувајући оно добро и корисно из западног наслеђа.

Свесни смо древности западног обреда у богослужбеној традицији Православне Цркве. Имајући то на уму, као и разлике и сличности у традицији источне и западне литургијске праксе, какав је однос парохијана двеју поменутих пракси? Да ли учествују у међусобном литургијском животу?

Отац Николас: Ја ћу говорити о начину функционисања у  Антиохијској архиепископији Северне Америке, и у области Вашингтона (Округ Колумбија), где служим. Пре 26 година, када смо примљени у Цркву, постојала је брига око прихватања праксе западног обреда; она је деловала ново и другачије и православни верници су са разлогом осећали забинутост. Сиријци и Либанци (као и они који су прешли у Православље) прихватили су нас са типично источњачком гостољубивошћу, помогавши нам да увидимо и разумемо пуноћу Православне вере. Наши људи учествовали су у парохијским слављима и осталим догађањима, епархијским конференцијама и осталим окупљањима; и многи верници источног обреда посећивали су нас да би се упознали са оним што радимо. Сада смо употпуности интегрисани у живот Цркве и део смо породице. У нашој парохији Светог Григорија Великог угостили смо посетиоце са свих страна света, било да су у Вашингтон дошли ради посла или као туристи. Надамо се да знају да делимо једну исту веру упркос културолошким разликама.

Да ли постоји статистика о броју православних верника западног обреда? Постоје ли манастири који су организовали живот по правилима западног обреда?

Отац Николас: У Антиохијској архиепископији имамо око 24 парохије западног обреда, од којих свака има између 20 и 40 верника, са највећим бројем од око 300 верника при цркви Светог Петра у Форт Ворту у Тексасу (наша највећа парохија). Руска Православна Загранична Црква такође има око 36 парохија и мисија западног обреда иако њихове парохије броје нешто мање верника него наше. Манастир Пресвете  Богородице и Светог Лаврентија, који је под окриљем Антиохијске архиепископије, налази се у Колораду (Кањон Сити, Колорадо; Стеновите планине). Руска Православна Загранична Црква такође има неколико монашких скитова. Све православне монашке заједнице западног обреда руководе се Правилом Светог Бенедикта Нурсијског, из VI века.

Ко су верници западног обреда? Да ли су већина верника они који су прешли у Православље из других хришћанских конфесија или има и оних који потичу из традиционалних православних средина (Руси, Грци, Срби…)?

Отац Николас: У нашој парохији Светог Григорија већина су, пре прихватања Православља, били англиканци или епископалци (верници Енглеске цркве у Америци). Сви смо били неизмерно тужни видевши да се наша црква све више удаљава од дрвеног Хришћанства и све више окреће духу модерног доба. Ми се никада нисмо водили оним против чега смо већ пре оним за чиме трагамо, а трагали смо за дрвеном Црквом – Једном Светом, Саборном и Апостолском Црквом и њу смо и пронашли у Правослаљву у ком смо успели да сачувамо и оно најбоље из наше западне духовне традиције. Убрзо након што смо се крстили у Православној Цркви, придружили су нам се многи из Римокатоличке цркве, разних протестантских деноминација и многи који пре примања Православља нису били хришћани. Од постојања ове парохије имали смо вернике из Албаније, Етиопије и људе руског порекла рођених у Америци – све оне који су трагали за парохијом која се користи енглеским језиком у богослужбеном и свакодневном животу, а која би их прихватила и помогла им у узрастању у вери; питање праксе источног или западног обреда обично је бивало секундарно. Примећујем да је овакво искуство често и мање или више једнако у многим парохијама  које практикују западни обред.

Можете ли нас упознати са литургијским животом западног обреда? Која се Литургија служи и које богослужбене текстове и књиге користите?

Отац Николас: Служимо Мису или Литургију Светог Григорија Двојеслова односно стару римску Литургију. Свети папа Григорије Велики, који се упокојио 604. године, преуредио је стару римску Литургију избацивши из ње свако погрешно учење, и дао јој данашњи облик. На Истоку је познат и као Свети Григорије Двојеслов и за њега се, као творца, везује и Литургија Пређеосвећених Дарова. Он је такође творац и певања које познајемо под именом „грегоријанско“, које је темељ наше духовне музике. Речи које користимо у току Литургије веома се мало разликују од оних за време Светог Григорија. Ради јасноће, када се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Господа Исуса Христа, додата је Епиклеза из Литургије Светог Јована Златоустог, као и молитва „Верујем и исповедам…“ пред Причешће. Неке парохије користе и литургијске обреде преузете из традиције Англиканске цркве, односно из Књиге Заједничких молитава, литургијске књиге Англиканске цркве, обогаћене молитвама западног обреда; та Литургија носи име Светог Тихона који је помогао негдашњим англиканцима да обнове и  сачувају праксу западног обреда. Вечерње, Повечерје, Јутрење и друге службе служе се по бенедиктанском манастирском типику или на основу англиканске богослужбене праксе. Ми смо приредили и објавили књиге из традиције западног обреда, исправљајући постојеће грешке како би их православни могли користити.

Ви сте свештенослужитељ при цркви Светог Григорија Великог Двојеслова у месту Силвер Спринг у Мериленду (Сједињене Америчке Државе). Да ли би могли да нам кажете нешто више о богослужбеном и духовном животу Ваше парохије?

Отац Николас: Као и у већини православних парохија,  суботом увече служимо Вечерње , недељом ујутро Јутрење, након којег следи Литургија. Исповест се обавља након Вечерњег и пред литургијско славље поводом великих празника. Богослужбено прослављамо и све велике празнике, често служећи и бденија. Сваке недеље тумачимо и изучавамо Свето Писмо, осврћући се на текстове из прошлонедељног Јеванђеља, то чинимо преко „Zoom“ апликације. Ми смо мала парохија која привлачи и људе широм Вашингтона. Нажалост, саобраћај овде је веома лош и то онемогућава многе парохијане да присуствују свакој Литургији. Моја супруга и ја имамо ту радост да живимо поред цркве тако да се трудимо служити сва богослужења, поготово у току постова. Сваког петка током Великог поста служимо службу Христовог или Крсног пута, користећи опис последњих момената Христовог живота на путу до Голготе из Светог Писма, користећи и древне молите и праћено молитвеном литијом Часном Крсту.

Сигурни смо да наше читаоце занима и Ваш пут у Православну веру. Да ли можете да поделите Ваше искуство са нама?

Отац Николас: Био сам свештенослужитељ Епископалне цркве Енглеске све до тренутка у ком сам схватио да то више није могуће и да не могу остати делом те цркве. Испрва сам мислио да ћу прећи у Римокатоличку цркву, упркос свести да нисам сагласан са свим учењима те цркве, као што је случај и са већином америчких римокатолика. У току богословског образовања читао сам и православну литературу и тада се упознао са учењима Отаца Цркве. Томе се и вратих, изучавајући изнова православну теологију и ослањајући се на Свете Оце. Тада сам схватио да је ово моја вера! Након три године читања, трагања и упознавања, као и многих разговора са православним епископима и свештенослужитељима, добили смо благослов да се преселимо у Вашингтон и отпочнемо са организацијом парохије Светог Григорија Двојеслова. Испрва смо се окупљали при капели Светог Петра и Павла у Потомаку (Мериленд), где се служило по источном обреду, а затим смо изнајмили простор у Протестантској цркви у Вашингтону ( округ Колумбија) пре куповине сопственог простора који смо уредили за потребе наше цркве. Најмање три пута, осетио сам, са свешћу, посредство Светог Николе у свом животу, па сам на крштењу и узео управо име овог Светитеља. Рукоположен сам у чин свештеника Прве недеље Великог поста 1996. године и од тада сам благословен приликом да узрастам и јачам у вери.

Из Вашег досадашњег искуства, да ли је западни обред изнова оживео у свести православних верника источног обреда, и каква је будућност те традиције?

Отац Николас:  Првих хиљаду година постојања Цркве, пракса западног обреда развијала се, руковођена Светим Духом, међу западним народима који су трагали за најбољим начином да се моле и узрастају у духовности; једнако је било са праксом источног обреда међу народима са Истока. Обнављање праксе западног обреда произашло је из заједничких напора; православни верници источног обреда настојали су да помогну својој браћи и сестрама на Западу у проналажењу и успостављању здраве Хришћанске заједнице, док су у исто време верници са Запада трагали за једнаким, трудећи се да очувају духовно наслеђе које је отхранило и Светог Патрика и Свету Бригиту у Ирској, Свету Геновеву и Светог Мартина у Француској, Светог Албана и Свету Хилду у Енглеској, Светог Бонифатија и Свету Леобу у Немачкој, Свету Кикилију и Светог Амвросија у Италији и многе друге. Коначно, истинитост и важност сваке богослужбене праксе биће одређена одговором на следеће питање – да ли помаже народу Божијем на путу ка светости? Сви православни хришћани, независно од њиховог порекла, могу стећи духовну корист учећи да буду свети, било да је источни или западни обред у питању.

Хвала Вам оче на овом душекорисном разговору и љубави, и што сте нас упознали више са Православљем западног обреда.

Отац Николас: Хвала и вама на овом пријатном разговору и Бог вас све благословио, сваким Својим Даром украсио.

Разговор водио и превео на српски: Ненад Ркман, мастер теолог и сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *