Станислав Винавер: Која реч о себи

Најзад би било потребно да вам кажем коју реч и о себи.

Ја сам много путовао, ја сам много гледао и ја сам не једног него свакога човека волео.

Волео сам га као поприште безбројних нерешених сукоба и безбројних усхита, који надмашују свакога појединца: у човеку осећао сам нешто веће, што га кад кад надмашава, кад кад смањује, кад кад повећава до звезда.

Ја сам се у људима много разочаравао.

Све је то необично болно.

Али верујте и све је то слатко.

Компликације живота, неразумевање и разумевање, стварају од живота непрекидну музику, која нам не да да одбацимо живот као нешто прекратко, крње и глухо.

Ми сви, Шапчани, волимо живот и волимо човека.

Можда многи Шапчани воле живот, што даје могућности, толике могућности среће, задовољства и друштвености.

Воле га као велико обећање.

Ја сам га волео и када би ме разочарао.

Али све ово испада некако и сувише виспрено, а ја бих хтео просто да вам кажем, колико мене, хтео не хтео, све у свету интересује.

Долазе наравно часови када се умарамо, када нас умара и човек и његови проблеми, и сама Васиона и њени проблеми.

(Из предавања одржаног на Богојављење 1935. године)