Владика Данило Крстић: Лична аскеза свештеника

Свештеник уводи своје парохијане у све изразе и лепоте Цркве.

Он ће да каже да Црква, не само есхатолошки, него већ на овом свету, нуди целокупну духовну храну потребну одраслом човеку.

За очи – то су иконе и царски обреди.

За ухо – слушање Евангелија, проповеди и појање.

За чуло мириса – то је миомирис благословеног тамјана.

За руке – то је додир Часног Крста или светих икона (а за оне чистога срца, они могу, као Марија Магдалина, и да додирну ноге Спаситеља).

Но најузвишеније сјединење са Христом иде преко чула укуса – то је Причешће.

Знајући све ово, православни свештеник се служи свима тим доказима присутности Божије у храму, и ван њега.

Услов за мистагошку убедивост и ефикасност је лична аскеза свештеника.

Ништа није лако у борби за наређено нам савршенство: али знамо да је лакше стећи естетски укус за свечано одевање у храму, за ритмичко кађење и појање, него за унутрашње улепшавање, за аскезу.

Њу свети Оци зову ,,уметност над уметностима”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *