Владимир Коларић: НОВИ ДАН У МЕНИ БУДИ СЕ – МУЗИКА ГРУПE „ДРАМ“

Када нисте професионално везани за популарну музику, с годинама је пратите мање интензивно и више се везујете за оно што сте слушали у младости или што вас у данашњој продукцији подсећа на то. Ја сам се трудио да колико-толико пратим сцену и није ми промакао талас младих бендова који се појавио последњих година, који добро свирају, брину о квалитету снимака и спотова и посваћују доста пажње ставу и имиџу. Међу свим тим младим људима су раним или средњим двадесетим годинама живота, издвајио сам Ивана Јегдића, за ког сматрам да је значајна појава наше културе и једно од лица њене будућности. Природно да сам посебну пажњу обратио и на бендове чији чланови свирају са Јегдићем – „Кени није мртав“ и „Драм“, и испоставило се да су и они вредни пажње. То су добри и енергични музичари, са мање епигонства и хипстераја од оног који често оптерећују њихове колеге – њихов став и музика проистичу пре из личног доживљаја и живог окружења него из подражавања музичких узора, пројектованог места на сцени или идеолошке тенденциозности.

О Јегдићу сам писао у три наврата (Глас и траг-музика Ивана Јегдића, Светлосна поезија у музици Ивана Јегдића , Зар се овако бољи бољи човек постаје), једном о Кенију (Преко црте-албум „Ајде да плешемо“ групе „Кени није мртав“), а овде бих обратио пажњу на неке елементе које издвајам у раду групе „Драм“.

Када се први пут сретнете са њиховом музиком, она може да вам се учини недовољно енергичном и фокусираном, а глас певача Стефана Аћимовића може да вам зазвучи наобично, чак уњкаво. Aли како дуже слушате, у музици откривате култивисаност и ненаметљиву сложеност, а у Аћимовићевом гласу рањивост, која није млохава и феминизирана, већ мушка, што није тако често на нашој сцени. Отуд ваљда и зрео и рафиниран третман мушко-женских односа у њиховим песмама, ослобођен подједнако од мачизма, колико и од полит-коректне бесполности. Мушкарац се не стиди да искаже своју крхкост као и мушку жељу да ту крхоскт превазиђе, да говори о емоцијама, али и о потреби за слободом, самоостварењем и лутањем. Али тај мушкарац је са женом у дијалогу, прихвата и њену жељу за слободом и превладавањем рутине и скучености (да јој „неко промени живот за један дан“), она је за њега пре свега сапутница и сарадница, а не оков. Мушкарац признаје бојазан од самоће, па и самоће удвоје, али не по цену слободе и достојанства, не по цену самогашења, и то за обоје, као јединства које то није без љубави.

Иако је то донекле опште место у популарној музици, код „Драма“ се често и консеквентно говори о жељи за другим, другачијим, новим светом и животом, у који мушки песнички глас не призива пре свега „другаре“, „екипу“, него потенцијалне или актуелне партнерке, као да је управо та жеља главни мотив и извор њиховог односа. Ова жеља у овој врсти музике има различите конотације, од залагања за другачији и праведији друштвени поредак, за систем вредности прилагођен млађим генерацијама у свету који се стално мења, затим једног утопизма који не пројектује одређену виђење поретка који би требало изградити него могућност и имлицитно постојање простора другачијих људских односа, за који делује да је изузетно далеко колико и на домак од остварења, па све до мистичких, метафизичких, есхатолошких виђења новог живота и света, као онтолошки другачијег облика постојања.

У песмама групе „Драм“ заступљени су помало сви ти слојеви и усредсеђеност и фокусираност не тему новог света и живота даје могућност да се говори и о оном највишем, као интуицији и жудњи за коренским преображавањем живота и света. Можемо чак говорити о снажном у основи хришћанском, тачније христоликом архетипу (Христу као архетипу) у њиховој музици и њиховом макар и имплицитном разумевању односа и динамике створених и нестворених светова и људске улоге и положаја у њима.

Жеља за лутањем је у овим песмама заправо жеља за бескрајем („Бескрајно“), рутина и датост света („куд год да кренем све ми је већ виђено“) може се превладати само преласком границе, самопревазилажењем, које је у основи ствар слободне воље; „освит јутра и новог сунца зрак“, светлост и свитање буде жељу за преображајем, за тим да се „опет буде јак“. Све оно што може да нас преобрази већ је у нама и између нас, у односу љубави, јер „ја све могу“, али само „са тобом“, и то било куда и увек изнова; а све то је увек ту, у нама („У ноћи лето мирише / на све ствари које чине те  / и твоје руке које воде ме“) и буди се тамо где су слобода и љубав. Љубав је заправо налажење „неког ко ти припада“, не као роб или ствар, него као неко ко ти је сазвучан, док само тело „тражи речи које срце дозива“; само срце тражи промену, која нас мења у целини и која је могућа само речју, изрицањем, осмишљавањем (логосом) дакле, свешћу, вољом и избором, а не усудом, датошћу, навиком, правилом.

Ови млади људи певају о извесности да они „неће променити свет“, али и уз сасвим утопијску спознају да „толико нам мало треба“, да је преображај истовремено бескрајно далеко и одмах ту, на корак, покрет, звук и глас. Између добра и зла је „танка линија“, али кретање је увек заправо кретање без плана, јер план је само предавање датости или идеологији или самопројекцији или ауторитету, а наша слобода је тамо где смо се осмелили да трагамо и да у томе буде наше биће, уздајући се у то да визију пута ипак имамо негде у себи, као предукус света и живота какав знамо да би требало да живимо, уместо ове учмалости и досаде.

„Није сва ко што изгледа“, како пева Аћимовић, па зато нема правила осим оних који успостављамо ми сами, али не у хиру и насиљу него у љубави, која  је једини закон достојан човека, а не закони палости. Остварити своје снове значи управо схватити да „није све као што изгледа“, да нисмо робови свету, и да можемо стварати своја правила, али само у љубави. И само таква воља, само одговор на такав позив може да нас уведе у „други свет“, негде „тамо где ме не чека нико“, јер само сам ја одговoран за тај свет, осносно само ми који смо у љубави до њега стигли. Једино тако, пева „Драм“, улазимо у „нови дан и ново време / нови пут за бољи свет“, нови дан који „у мени буди се“.

Фото насловна: gle.co.rs

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *