Професор Петаковић: Дубровачка књижевност је српска, бар колико и хрватска

Настављају се оптужбе Матице хрватске да Србија присваја хрватске књижевнике, односно, дубровачку књижевност. Потпредседник Матице Хрватске, Марио Јареб, гостујући у јутарњем програму ХРТ-а, недавно је поручио да је дубровачка књижевност једно од највећих достигнућа хрватске културе као и да је Дубровник увек био и јесте, како је рекао, мета великосрпских претензија. Професор Филолошког факултета, др Славко Петаковићгостујући на РТС-у говорио је о томе како се догодило да прича о дубровачкој књижевности доспе у сферу политике.

У Српској академији наука и уметности, Универзитету у Београду, Матици српској и другим научним институцијама је утврђено, да је стара дубровачка књижевност јединствена појава код јужних Словена која има своје особености и представља велико заједничко добро, пише у допису министарства.

„Сама синтагма дубровачка књижевност је вишезначна. Прво, локацијски упућује на Дубровник, али упућује и на специфичан социо-културни и повесни контекст. Дакле, дубровачка књижевност је историјска категорија која се везује за време трајања и постојања Дубровачке Републике. Дакле, Дубровачка Република је нестала са мапе Европе на прагу 19. века. Поданици, житељи Дубровачке Републике су се изјашњавали у националном смислу, ако то можемо да кажемо, као Дубровчани. Није постојало изјашњавање по модерном моделу нације. Друго, свој језик су називали, дубровачки, нашки, словенски, илирски. Али то илирски нема везе са Илирским покретом који је тековина 19. века. Тај језик Андрић назива, на једном месту каже да је то језик који је притицао из Босне и Херцеговине, глачајући се и уливајући се у Жупу дубровачку. Затим, када говоримо о том контексту, он је посебан и не може се применити ситуација савременог доба, ни историјска, ни политичка, ни социо-културна на прошлост, јер би то довело до деформисања представе о прошлости“, рекао је Петаковић.

Какви су односи између Дубровника и Србије професор Петаковић илустровао је примером. „У једном писму Козиму МедичијуМарин Држић, један од најпознатијих песника и писаца Дубровника, каже овако за Мехмед пашу Соколовића: ‘Човек наше крви и нашег језика’. Засигурно да Марин Држић није веровао да је Мехмед паша Соколовић Турчин, па да се идентификује по тој линији“, истакнуо је Петаковић.

Он је у разговору за РТС подсетио и да је Дубровник можда и највећа ризница грађе за проучавање историје средњовековне Србије која се налази у Дубровачком архиву. Нема ниједног историчара у Србији који се бавио средњим веком који није у Дубровачком архиву налазио грађу, или на основу те грађе проучавао односе између Дубровника и Србије.

„Дубровчани су на пример деспота Ђурђа Бранковића ословљавали са ‘Наш јединствени пријатељ и заштитник. И ово парадигматично осликава какав је однос између Дубровника и Србије“, истакнуо је.

Српска наука о књижевности, српска филологија, темељи свој однос према дубровачком наслеђу на идентификацији на језичком плану. Тај језик је штокавски, источнохерцеговачки, ијекавски, а то је онај језик који је Вук Караџић положио у темеље српског књижевног језика. Вук је сматрао, у складу са доминантном научном парадигмом европске филологије, да је интегративни чинилац у једном националном корпусу, језик и култура. Дали су му за право филолози европског оквира – ШафарикКопитарМиклошич и тако даље.

„Зато можемо рећи да је дубровачка књижевност српска бар колико и хрватска. То је формулација коју је употребио Павле Поповић и она је у основи погледа српске рагузолошке школе“, нагласио је Петаковић.

Дубровачка књижевност се на исти начин вреднује, класификује и проучава на Универзитету у Београду више од стотину година. На питање да ли може данас да се објасни колико је она значајна, не само за књижевност, него и за културу Србије, професор Петаковић је подсетио да се пре неколико година појавила књига Дубровачка књижевност у српској историји и књижевности. Једна група научника која је била окупљена око тог прегнућа, идентификовала је преко 462 научника, историчара, књижевника, историчара књижевности, историчара језика, новинара и тако даље. Дакле, преко 462 јединице су посвећене онима који су проучавали општу и културну историју и књижевност старог Дубровника.

„Дубровачке теме, да их тако назовемо, јављају се у делима АндрићаСелимовићаЉубомира СимовићаЈована ДучићаИвана В. Лалића, затим Милорада Павића, недавно преминулог књижевника Радована Белог Марковића. Дакле, дубровачке теме су и те како присутне, и те како живе“, истакнуо је Петаковић.

Он је такође подсетио да дубровачка књижевност има дубоку и светлу традицију проучавања на Универзитету у Београду чије је средиште Филолошки факултет, то јест Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Истакнуо је још две институције, а то су Матица српска и, пре свега, Српска академија наука и уметности. Пет професора који су предавали на Универзитету у Београду и најужа струка им је била дубровачка књижевност – Павле ПоповићПетар КолендићДрагољуб ПавловићМирослав Пантић и Злата Бојовић – сви су постали академици Српске краљевске академије, односно САНУ. По речима професора Петаковића, то говори о висини научне компетенције са којом се проучава ова област.

На питање на који начин би могле да се разреше недоумице које постоје у региону и може ли наука да надгласа политику, Петаковић нема дилеме.

„Што се тиче српске филологије, недоумице не постоје. Ту су ствари постављене на своје место пре 200 година, у време Вука Караџића, а касније је тај темељ разрађиван развојем научне методологије. Однос политике и науке је врло осетљиво питање. Пратио сам ових дана, као и део заинтересоване јавности, изјаве које долазе из Хрватске. Заједнички именитељ свих тих изјава би се могао свести на то да ово није филолошко питање, већ да је политичко, које представља неку манифестацију великосрпског национализма и жеље за територијама Дубровника и околине. Морам да нагласим да не говорим у складу ни са једном политичком платформом, говорим на темељу залеђа науке. Чини ми се да то измештање у сферу политике има за циљ да се одвоји то политичко, што може бити променљиво, да се одвоји од научног становишта“, рекао је Петаковић.

„Те полемике трају већ 200 година и нису промениле наше становиште, зато бих рекао да научни темељ потврђује виђење српске културне баштине, који подразумева и одређени однос према дубровачком наслеђу“, закључио је.

П-портал.нет

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *