Арсеније Тарковски: Поезија из филма Огледало
Сваки тренутак наших сусрета
славили смо као Богојављење
сами на овом свету
а Ти, храбрија и лакша си била
од птичјег крила
степенице си вртоглаво прескакала
и кроз влажни јоргован
водила у своје царство
са друге стране огледала.
Када би пала ноћ
милост си била мени поклоњена-
кроз олтарска врата отворена
твоја нагост у мраку је сијала
и полако се нагињала…
И будећи се говорио сам:
“Буди благословена”
знајући за смелост мог благослова
а ти си спавала
и плаветнилом васионе
капке да ти додирне
пружао се јоргован са стола;
и плаветнилом додирнути капци
били су мирни и рука топла;
а у кристалу су пулсирале реке
пушиле се планине
светлуцала мора
кристалну куглу на длану си држалана
трону спавала
и Боже праведни;
била си моја…