Арсеније Тарковски: Поезија из филма Огледало

Сваки тренутак наших сусрета

славили смо као Богојављење

сами на овом свету

а Ти, храбрија и лакша си била

од птичјег крила

степенице си вртоглаво прескакала

и кроз влажни јоргован

водила у своје царство

са друге стране огледала.

Када би пала ноћ

милост си била мени поклоњена-

кроз олтарска врата отворена

твоја нагост у мраку је сијала

и полако се нагињала…

И будећи се говорио сам:

“Буди благословена”

знајући за смелост мог благослова

а ти си спавала

и плаветнилом васионе

капке да ти додирне

пружао се јоргован са стола;

и плаветнилом додирнути капци

били су мирни и рука топла;

а у кристалу су пулсирале реке

пушиле се планине

светлуцала мора

кристалну куглу на длану си држалана

трону спавала

и Боже праведни;

била си моја…