Академик Божидар Ферјачић- „тихи” византолог

Наследник Острогорског на месту шефа катедре, као и директора Византолошког института био је Божидар Ферјанчић, који је више од двадесет година, од 1976. до 1998, веома успешно предводио српску византологију и на најбољи начин наставио традицију свог великог учитеља. За њега је речено да је био „тихи” византолог, професор огромног знања, али ненаметљив и бескрајно одан свом животном позиву.

Рођен 1929, дипломирао је на Филозофском факултету 1953. и изабран за асистента 1956. године. После одбрањене докторске дисертације „Деспоти у Византији и јужнословенским земљама”, за коју је већ речено да је „непревазиђена књига чија појава значи незаобилазан по важности датум за нашу науку”, 1960. године изабран је за доцента, да би 1965. био унапређен у ванредног и 1970. у редовног професора. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1978, а за редовног 1988. године. Од 1993. до 1997. био је секретар Одељења историјских наука САНУ. Био је дугогодишњи председник Југословенског комитета за византологију и потпредседник Међународне асоцијације византолога.

После смрти свог учитеља Георгија Острогорског (1976), тачније речено, већ неку годину раније, Божидар Ферјанчић је понео тешко бреме научничке и организаторске одговорности за даљи развој византологије у Србији. Премда се суочио са нимало лаким задатком он је мирно и, рекло би се, некако из другог плана држао све конце у својим рукама, водио византолошка истраживања и подизао нова поколења младих истраживача.

Никако се не сме изгубити из вида да је Божидар Ферјанчић провео безмало педесет година на Филозофском факултету, почев од студентских дана у октобру 1947. до пензионисања 1994. године. Многобројне генерације студената памтиће га као веома строгог, али и праведног професора. Волео је предавања и вежбе – наглашавајући да су подстицајни за научни рад и најбољи начин да се одржава истраживачка готовост – и један је од ретких наставника који никада није узимао семестрално одсуство. Готово да није било дана који није провео у Семинару за византологију, увек отворен за разговоре с колегама и студентима.

проф. др Божидар Ферјачић (1929-1998)

Ови други, студенти, на екскурзијама које је проф. Ферјанчић често и радо водио, имали су прилику да упознају и другу страну његове личности – једноставност, непосредност, ведрину и духовитост човека који је остављао пријатан и снажан утисак на све који су имали прилику да га упознају. Увек одмерен и тих, својом приступачношћу, племенитошћу најфинијег кова и достојанственом доследношћу, чинио је част нашој научној средини. На сараднике и пријатеље посебан утисак остављала је његова безрезервна преданост научној дисциплини којој је посветио читав живот и, чини се, неугасива учењачка страст с којом је до последњег тренутка приступао истраживањима.

Још нам је у живом сећању усхићење с којим је говорио о византијским царицама у Солуну XIV века, расправи коју није могао да доведе до краја. Били су то последњи месеци његовог живота, у пролеће 1998. године, док се борио против неизлечиве болести. Стога се нећемо огрешити о истину ако искажемо уверење да је у светској византологији било мало толико оданих пручавалаца хиљадугодишњег царства Ромеја. Не можемо да заборавимо ни начин на који су о њему говориле колеге из иностранства на међународним конгресима и научним скуповима: са срдачном наклоношћу и осећањем дубоког уважавања.

Радивој Радић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *