Владимир Коларић: КОМ СВЕ НАШЕ ПРАЗНИНЕ МОГУ ПОСТАТИ ДОМ – „СРЕДИШЊА ПУСТИЊА“ МИОМИРА ПЕТРОВИЋА
Главни јунак и приповедач романа „Средишња пустиња“ Миомира Петровића (Лагуна 2021), филмски редитељ и професор на привременом раду у Уједињеним Арапским Емиратима, на једном успутном месту, као свог некадашњег професора на ФДУ, помиње Живојина Павловића, што ме је подсетило на Павловићеву опсесију рудницима, тајанством уласка у утробу земље, после које нам се поглед на свет бар приувремено мења и преображава. Тако и код Петровића, после призора минирања у каменолому, где смо сведоци једнако моћи природе колико и људског насиља у жељи да је покори, следи призор тишине и мира дубоке пустиње, која нам помаже да боље ослушнемо космос и свој унутрашњи свет.
У основи, ликови из разних делова света досељени на привремени рад у ову пустињску земљу, као да овде збацују са себе окове кулиса и рутина својих матичних светова, што им помаже да ослобођени свих наслага дођу у додир са унутрашњим и спољашњим безмерјима на које су заборавили, ако су их уопште икада истински и осећали. То је уједно и пука илузија, јер шта се може друго и очекивати од овог виртуалног, илузивног света, новог Вавилона који прва већа пешчана олуја или нестанак нафте може готово у тренутку да развеје, брже него фатаморгану. Снага овог Вавилона, ишчитава се у роману, почива више на снази илузије него економске или било које друге моћи, што је унеколико повезује са световима одакле долазе припвремени изгнаници, посебно световима старих европских држава, бивших колонијалних сила, али и световима насталих на лешини Југославије, све самих илузија за које се веровало да су вечни и историјски изузетни ентитети. Странци, који чине већину станивништва Емирата, овој земљи не допринесе само својим радом, него и илузијама које здушно уграђују у њене „метасатабилне“ и тим нестварније темеље.
Као што Павловић, у суочавању са дубинама земље и телесности у позадини видљивог назире бруј узбурканог живота твари, у Петровићевом роману, потакнутом искуствоим пустиње и привремености свих људских дела на том према њима нехајном тлу, испод скраме видљивог све време вребају опсена и празнина, које не остају тек метафора нашег дезоријентисаног и обескорењеног света, него и истинска слика и претња нашим конктретним постојањима. Ово јесте роман о идентитетима, наравно, њиховој нестабилности, крхкости, неизвесности и привремености, као и жељи за каквим-таквим укорењењем, али и пре свега роман о смрти, која вреба у тој пустињи и опсени и из те пустиње и опсене, јаче него свака метафора и нашим отуђеним (итд.) унутрашњим и спољашњим световима.
Пустиња нуду исувише спољних опасности да би нам допустила потпуно затварање у себе, али не нудећи нам културно генерисане менталне и концептуалне продужетке осим оним које сами превише очигледно илузивно креирамо, суочава нас са нашим унутрашњим просторима које морамо некако да попунимо ако већ нећемо сасвим да излудимо и признамо себи своју сопствену немоћ за осмишљавањем, која је болнија од сваког неуспеха на материјалном плану. Ако истину већ не видимо ван себе, очекивало би се да је видимо у нама, али пустиња нас суочава са свепћу да ствари нису тако једноставне.
Јер, где је истина, пита се приповедач, и „зашто је тако неподношљиво погледати јој у очи?“. Па наставља: „Можда само зато што је суочавање са унутрашњом пустињом сувише страшно и човек ту језиву, хладну, „објективну“ димензију самосуочавања инстинктивно камуфлира, персифлира, умотава у некакву драмску напетост. (…) Окружен пустињом, човек је увек на корак да ступи у унутрашњу пустињу сопственог бића. Из које можда нема повратка.“
Пустиња нас заправо ослобађа културе, јер све што нам нуди је потпуна празнина или опсена, а ми бисмо хтели да култура не буде ни једно ни друго, него наше самоосмишљавање и самоопотврда, наша протеза за саме себе и за друге, која ће помоћи да нас други виде и да сами себе видимо као људе чији живот није прошао узалуд. Овај роман нас суочава са питањем да ли смо ми заправо оно што можемо из себе и других да извучемо управо у пустињи, или је то само још једна од илузија нашег нестабилног постојања у свету, историји и материји, па можда и нашег постојања у духу, који нам сам по себи никада није обећавао више од онога што можемо сами да извучемо из сусрета са њим, ако смо и када смо тај сусрет уопште у стању и да препознамо. Пустиња нас сучова са сликом себе и свог живота као Барона Минхаузена који сам себе вуче за перчин и тако прескаче планине, као оне дакле које у животу и достојанству одржава само вера, илузија и самозаборав, који ако се распрши од нашег живота неће оставити ни камен на камену. Тајна пустиње је управо у том призиву или ка потпуном самопотирању или ка отварању ка оном једино битном, једино потребном, једином ком све наше празнине могу постати дом.
Фото насловна: Миомир Петровић (laguna.rs)
Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
