Николина Ковачевић: За Сретење, на Косову да се Сретамо

Замислите тај сусрет Бога и човјека, Мајка Божија у руке праведног старца Симеона предаје Христоса. 

По узору на праоце, Србин је у руке Божије увијек предавао мисао, завјет, све оно што му је дато у наслеђе и тиме себи олакшавао бреме одговорности и истрајности.

Деценијама у напаћеном народу постоји Небо на земљи, које нас обавезује, како по начину опхођења према њему, тако и према залогају истине коју је Бог дао човјеку у руке на пажење.

Цјелокупни Светосавски род и саборци у истој муци, се ослањају на Косово.

Ето у скрушености праведног старца Симеона била је радост, Бого-човјека држати у наручје, и тако се не ослањати на човјека, већ на Бога.

У нашем случају  Богомладенац који нам је дат јесте Косово и тиме је овјековјечен сусрет Бога (Косова) и човјека(праведног старца Симеона) и у нашем народу.

Пјесници називају Најсветије поље, Колијевком Балкана, а ми га називамо Нашом колијевком.
Косово нам је сусрет лирике и епике, теологије и философије…
Сусрет оног Небеског вјечног у њему и Земаљског пропадљивог у нама.

Пуноћа наше пролазности се препознаје на Пољу, али са ријечју Косово добија се метафизичка и сентиментална страна страхопоштовања.

Двије стране које се назиру, Бог и човјек, Бог који вјерује да ће се човјек покајати и човјек који сумња да ће се Бог појавити, јесу у времену странпутице за Косовску душу нада Србинова али и сумња.
Контрадикторност која води унутрашњу борбу.

Као што је говорио патријарх Павле:

,,На Косову је све почело, на Косову ће се све и завршити”.

Нека нам будућа Сретења иду у сусрет Косову.

Аутор: Николина Ковачевић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *