Владимир Коларић: Од ледене санте палости ка пролећу васкрсења – поводом Татјане Горичеве

Изузетна књига Татјане Горичеве „Опасно је говорити о Богу“, први пут објављена 1984. године и коначно преведена на српски језик (Логос, 2021, превод Мирјана Грбић) представља лично и надахнуто сведочанство о једној херојској генерацији, која је у Совјетком Савезу током седамдесетих и осамдесетих година покренула верски препород снажног замаха. Горичева прича о младим интелектуалцима који откривају веру  у поретку који не само да није блаконаклон према таквом њиховом пориву, него чак није у стању ни да га објасни. Али, поред важног историјског сведочанства, вредног мисаоног материјала и живо и уверљиво описаних личних верских трагања која имају трајну вредност, ова књига је за нас данас важна и да нас подсети да оно против чега су се будили ти млади људи и оно што их је будило ни да данас није изгубило свој значај и актуелност.

Ако отвореног срца и трезвене главе читамо ову књигу, она ће нас подсетити да и данас пречесто стојимо пред „већима безбожничким“, која нас терају на покорност ломећи нашу вољу и нашу слободу, да се и данас различите инстанце овоземаљске моћи највише боје слободних и пробуђених личности које у међусобном заједништву стварају једно ново друштво и нови свет, унутар постојаћег, и изнутра га, постепено али незаустављиво преображавају.

Подсећа нас, најзад, на истинску мeсијанску природу нашег хришћанства, ону која ослобађа људску личност, која онда са себи сазвучнима ствара један поредак односа непојмљив сваком поретку и свакој логици силе, и који га нужно виде као непријатеља.

Јер и даље живимо у времену сталног понављања, инерције, фразирања, рутине, охолости и сујете, примата успеха и постигнућа, такмичења, самоистицања, јер то нису напросто особине ове и оне идеологије или овог и оног поретка, него палог света као таквог, палих људских односа, који иконизују пре кнеза овог века него оног који нас позва на синовство по благодати.

Лековито је читати о живом и паметном сведочанству људи који су притиснути бременом палости које је доживело неке од својих врхунаца унутар једне од њених историјских обличја, смогли снаге да све то одбаце са себе, као скраму. Не дакле да одбаце тек идеоолошке флоскуле и лажи, него дубинске намете палости које окивају нашу слободу, која нас чини људима. И за коју нас је уосталом и ослободио Христос, јер ако није, због чега верујемо да је уопште дошао на земљу? Јер најзад, никад нам није ни рекао да је дошао да некоме донесе власт или удобност или конфор свезналаштва и моралне супериорности или чега год. Није Хростос дошао да би неко себе назвао хришћанином, и онда се издизао над другима, презирао их или им се покровитељски наметао и солио памет.

А овде заиста имамо то месијанско дејство Христово, који разгорева срца која онда отапају ледени брег у нама и око нас, од ледене санте палости воде свет ка пролећу васкрсења. Време у ком су живели ови људи било је сурово у хладно, али зар је наше време другачије? Ако мислимо да јесте, не бисмо смели с висине да гледамо ауторкине родитеље или многе совјетске грађане који су прихватали датост и судбину као коначну границу својих живота, који су прихватали да им застор страха и лажи постављен пред њихове очи буде изговор за слепило, за одустајање од истиине и од себе самих. Зар смо ми другачији, са свим лажима у којима живимо, локално или глобално генерисаним?

Цркве је у том смислу актер и весник ослобођења само ако је живимо као Тело Христово и месијанску заједницу, а не као још једну инстанцу моћи или инерције, моралне, националне, културне, традицијске, империјалне, криптоидеолошке или какве год. Црква је тајна којом се напајамо, али луче које од ње примамо морамо разгоревати свуда, морамо од тог огња стварати једну другачију, а на ову мемљиву културу, другачије, а не ово скучено и угњетачко друштво. Макар и оно које тиња тек имплицитно испод скраме ове сиве досаде, а које је улог и предзнак будућег века, онај зачин којим ће нас Син Божији препознати кад дође и обратити нам се као својима. Немојмо бити инертне кукавице и млакоње, него пламтимо и отопљавајмо душе, не курвајмо се, јер време само што није.

Јер шта уоталом може да нас омете у томе, које то овосветске околности? У Совјетији су имали Гулаге и КГБ, а ми имамо – шта – „нову нормалност“? Али што рече један мој амерички пријатељ, јер и тамо се иста борба води – „Нормалност се можда никад неће вратити, али Исус хоће“.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса