Владимир Коларић: ВЕЋЕ БЕЗБОЖНИЧКО И ВЕК БУДУЋИ

Говоримо како треба да будемо смирени и трпељиви, да подносимо увреде и да свет у злу лежи, али се запрепастимо и изненадимо када се суочимо са грубошћу, силом, увредом, омаловажавањем, неправдом, издајом и насиљем у сопственом животу. То је с једне стране у реду, јер не треба се навикавати на зло, не треба га схватати као рутину и датост и тиме ненормално узимати за нормално. Та подвојеност је у нашој природи, да смо свесни зла, али да га истовремено не прихватамо, јер знамо некако да би морало да буде другачије, да оно није права стварност. То је једна од пројава оног Божијег отиска у нама, тај својеврсни утопизам.

Ипак, поред утопизма потребно је и мало реализма, јер у свету овом ћемо се неизбежно суочавати са свакојаким невољама и то ни на који начин не можемо избећи; у крајњој линије ни молитве не служе да нас ослободе од невоља у овом свету, ни добра дела, ни свете тајне. Оне само могу утицати на наш однос према ономе што нам се догађа, а њихов плод је за нас тек у веку будућем. То је оно у шта верујемо као хришћани, ако и док верујемо, јер нико нам није ни обећавао другачије; они који можда  јесу, који су нас убеђивали да је свет цветна башта и да ћемо избећи животне невоље и непријатности ако живимо, мислимо или радимо овако или онако, само су лажни учитељи, за које је речено да их се клонимо.

Наравно, то не значи да треба срљати, управо значи да су уверења и ставови које имамо једно, а њихова примена и остварење друго, што је нормално, јер да је другачије били бисмо роботи а не људи. Да је апстрактно и научено уверење да увек треба остати миран пред увредом лако и без борбе оствариво, то би противречило перспективи слободе и реалности палог света. Кад је свет пао, у њему је нешто пукло, међу људима и у људима је нешто пукло, и то је тако. Тога треба бити свестан и радити на исцељивању, чији пун исход је могућ тек у веку будућем, а овде постоји и остварив је тек делимично, тек у искуству које човек непорециво доживи као искуство љубави и слободе, као искуство да нико и ништа не управља њиме и да за њега нема владара и господара, и да му такав и не треба. Али то су само тренуци, који увек могу да се претворе у своју супротност, све до последњег даха наших живота и зато борба никад не престаје.

Да бисмо издржали нису довољна само уверења, идеје и начела, чак ни пуко деловање за које верујемо да је у сврху добра, ни вера сама по себи, јер она је само извесна идеја или усмереност воље и као таква је подложна променама, осцилацијама и застрањењима. Треба пазити на то каквом се храном хранимо, јер ако се хранимо помијама тешко да ће нам плодови бити мирисни и да ће нам бити добро.

Када је речено да не идемо на већа безбожничка то се није односило само на скупове или организације које отворено заговарају проблематичне идеје и спроводе одређене ритуале и праксе или промовишу уверења и вредности које сматрамо неприхватљивим, него на било које окружење у ком доминира насиље било које врсте, логика силе и сујета. Ако се ту некад нађемо, јер некада су различита професионална окупљања или окружења, која не можемо увек избећи, управо таква – а не можемо сви отићи у стварну или метафоричку пустињу – треба тога да будемо свесни, не треба показивати несигурност и страх и правити компромисе око најважнијих ствари. У принципу је најбоље рећи „не, хвала“, када год можемо, али када не можемо остаје она поука о држању ума у аду и неочајавању. Када смо били у блату, после ћемо отићи да се окупамо и пресвучемо, када се приближимо неком од већа безбожничких, треба после тога појачати пажњу над собом и својим непосрдним окружењем на које емитујемо накупљени кал, односно појачати аскезу, како се не би свашта гомилало на нама, у нама и око нас. Подразумева се да нећемо западати у осуђивање, самоправедност и самооправдавање, гледајући само трунке у очима других учесника тих већа али не и балванове у сопственим.

А са добрим, светлим људима је увек лепо, са лепим делима и остварењима, и што чешће се тако треба хранити, али проблем са палошћу је што то није могуће увек, нити би наша сопствена палост то уопште желела, трпела и дозвољавала. Против тога се боримо, јер то је заправо аскеза – прочистити се и обликовати тако да желиш и да будеш кадар само за живот будућег века, за његову светлост и његово добро, да у век будући ступиш готово неприметно и без отпора, као да наг урањаш у топло вечерње море. Осећаћеш тако још више трња у овоме свету, али оно би те убадало и овако и онако, и остављало трагове, осећао га ти или не. А за оног ко осећа, плодови ће бити пунији, сочнији и укуснији, плодови који се преображавају у њега самог, пребражавајући га.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *