Владимир Марјановић: Улога православног хришћанства у афирмацији права човека

Поводом Међународног дана људских права

Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. (Гал 3,26-28)

Доминантна друштвено-политичка тема у савременом друштву јесу људска права. Убијање милиона људи због националне и верске припадности, дискриминација и прогон мањинских група, бескруполозна неједнакост полова, стравични злочини против човечности, ропство, тортуре и гажење људског достојанства током историје допринели су да права човека временом постану не само центар интересовања, већ и правна обавеза готово сваке савремене државе.

Историјски развој идеје о људским правима

Идеја о људским правима и једнакој вредности сваког људског бића веома је стара. Присутна је у античкој филозофији код стоика и софиста, у хришћанству и другим религијама које су училе да је Бог све људе створио једнакима, у епохи просветитељства  које је прокламовало личне слободе и грађанску једнакост као највишу вредност.

  Гарантовање слобода и права грађана започиње са документима попут Велике повеље слобода из 1215. године, законима (Habeas Corpus Act, 1679 и Bill of Rights, 1689) донешеним у Енглеској, и наставља се са првим декларацијама које штите права човека, а то су Декларација о независности САД (1776) и Декларација о правима човека и грађанина (1789). Прекретницу у схватању људских права и слобода доноси Други светски рат након чега настаје један од најзначајнијих докумената о правима човека, а то је Универзална декларација о људским правима Уједињених нација из 1948. године.

Универзална декларација о људским правима и хришћански персонализам

У току Другог светског рата дошло је до бруталног гажења човековог достојанства и истребљивања читавих категорија становништва. Један од циљева Организације Уједињених нација био је афирмација људских права. Генерална скупштина Уједињених нација је 10. децембра 1948. године усвојила Универзална декларацију о људским правима. Од тада почиње период гарантовања људских права у међународним актима. Према Декларацији, сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима.

Данас је помало заборављено да основе идеје Универзалне декларације имају своје порекло у хришћанској персоналистичкој филозофији. Персоналисти су настојали да обнове теорију о природном праву и афирмишу људска права. У састављању декларације учествовали су и значајни хришћански филозофи као што је нпр. француски томиста Жак Маритен или православни либански мислилац Шарл Малик.

 Утицај хришћанског персонализма којој су они заступали видљив је у самом садржају Декларације (нпр. прва реченица уводног дела и први члан Декларације у којем се каже „сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“ указује на утицај персоналиста да се у текст унесе и појам достојанства).

Православни документи о људским правима

Као што је познато, Православна црква нема једно и општеобавезујуће учење са ставовима о друштвеним питањима. То значи да се о одређеној теми, питању или проблему често могу прочитати или чути не само различити него и међусобно супртостављени и ставови.

У последњих неколико деценија поједине помесне православне цркве изенеле су и званичне ставове по питању људских права. Руска православна црква у два значајна документа одредила се према овом феномену. Најпре у „Основима социјалне концепције Руске православне цркве“, а потом и у засебном документу који је експлицитно посвећен теми људских права, а то је „Основе учења Руске православне цркве о достојанству, слободи и људским правима“. Ово је први званични православни одговор о људским правима. Руска црква начелно прихвата концепт људских права уз извесне критике и резерве према секуларно-хуманистичким идејама.

Васељенска патријаршија се у новом документу „За живот света: ка социјалном етосу Православне цркве“ недвосмилено позитивно одредила према појму људских права. У поменутом документу се каже да „православни хришћани стога могу и треба са задовољством да усвоје језик људских права када желе да унапреде правду и мир међу народима и државама и одбране слабе од моћних, потлачене од њихових угњетача и немоћне од оних који покушавају да их искористе.“

Православни хришћани за права човека

Афирмацији људских права православни нису допринели само декларацијама и документима већ и на делатан начин. То се нарочито односи на Грчку православну архиепископију Северне и Јужне Америке, чији су архиепископи подржавали и бранили грађанска права Афроамериканаца.

Грчки православни архиепископ Северне и Јужне Америке Јаков активно је подржавао Покрет за грађанска права.  Учествовао је у Маршу на Селму 1965. године, где је заједно са Мартином Лутером Кингом протестовао против расне неједнакости. Он је био један од ретких неафроамеричких црквених великодостојника који је имао храбрости да маршира руку под руку са Мартином Лутером Кингом.

Педесет и пет година касније, његов наследник архиепископ Елпидофор из Грчке православне архиепископије учествовао је на протесту у Бруклину против насиља и расизма под слоганом „Црни животи су важни“ (Black Lives Matter).

Заједнички допринос

Први документи о људским правима полазили су од тога „да су људи једнаки и да их је Творац обдарио неотуђивим правима“ (Декларација о независности), док савремени концепт људских права последњих деценија све више добија изразито секуларистички карактер. Он се понекад чак и агресивно супротставља религији, поготово када је реч о хришћанству, иако су људска права свој израз највише нашла управо у хришћанским земаљама. Због тога се код појединих православних хришћана јавља и одбојност према идеји о људским правима. Ипак, несумњиво је да се Православна црква током историје није супротстављала развоју људских права и слобода и да су (иако малобројним) званичним документима она прихваћена.

Као што хришћани не би требало да одбацују концепцију људских права (без обзира на могуће злоупотребе) тако и секуларни заговорници људских права не би требало да страхују од хришћанства. Унапређење људских права не треба да буду „семе раздора“ између хришћана и секуларних хуманиста већ шанса да се заједничким деловањем да допринос постизању правде и мира у друштву.

Православље

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *