Марко Палежевић: Импресије над збирком песама „Богу и Србији“, младог песника Милана Гајића

Недавно је у Храму Светог Саве на Врачару, уз присуство многобројне публике и културне елите Београда, представљена нова збирка песама (објављена 2020. године) песника господина Милана Гајића. Том приликом су читане песме из поменуте збирке – читали су их познати драмски уметници –  које су биле поздрављане  аплаузом и покличима сабране публике, жељне  лепе речи и правог садржаја, у времену када се све обезвређује и ниподаштава. Но, шта је то што нас привлачи у поезији г. Милана Гајића?  

По мишљењу познате грчке песникиње и академика Кики Димула (1931-2020), поезија, грубо речено, могла би се поделити на два дела. Са једне стране, на поезију која врло лако и брзо допире до народне душе. Читаоци ову поезију препознају као своју, они је заволе и читају, често цитирају и тако даље. Штавише, поједини стихови овакве поезије се преливају у народне изреке и мудрости, којима, како наводи књижевница Исидора Секулић: „Треба скинути капу и поклонити се“. Овакви песници, разуме се, постоје у српској књижевности. Песник над песницима, владика и поета, Петар Петровић Његош остаје најблиставији пример такве поезије у Срба и то свих времена и нараштаја. Ова поезија је дубоко продрла у душу народа, радо читана од свих генерација, или можда још боље речено, Владика Раде је толико изразио душу свог народа и његово вековно искуство, да се сви идентификују кроз његову поезију и у њој проналазе своју властиту душу, као и душу свога народа. Тако често чујемо да неко, можда и не знајући, цитира стихове из Његошеве поезије: „Спуштавах се ја низ ваше уже“, „Благо оном ко довека живи, имао се рашта и родити“, „Истурчи се плахи и лакоми“, и многе друге. Свакако, као и у прошлости што су постојали, и у садашњости постоје такви песници: Десанка Максимови; Матија Бећковић, Љубомир Симовић…

Са друге стране, вели Кики Димула, има генијалних песника чија поезија ипак не доживи толико распрострањену рецепцију, али их то не чини мање пеницима. Та поезија остаје намењена „изабранима“, одређеној групи људи, посвећеника и интелектуалаца. Разлози за ово су многоструки: тежина израза, политичка неподобност, оветшале речи, средњевековна синтакса, недореченост, неухватљивости и други, који отежавају њено разумевање. Таквом би се могла окарактерисати поезија Бранислава Петровића, или Момчила Настасијевића „Седам лирских кругова“, која није стекла велики круг читалаца, али је увек имала одређене поклонике. О овакве песнике историја се често огреши,  они не бивају схваћени у времену у ком делају, а понеки тек a posteriori добију место у историји књижевности које им истински и припада. Такви песници често буду „камен спотицања“, па постоје они који их поштују и читају, као и они који их излажу оштрој критици. Тако по мишљењу проф. Владимира Димитријевића, поезија Момчила Настасијевића представља после Његошеве, најузвишенију позију писану на српском језику, у којој, како он вели: „Увек проналазим нешто ново“, док у свом познатом есеју „Крекет фруле“ издатом у  часопису „Борба“, песник Милован Данојлић је прилично љутитим језиком окарактерисао Настасијевићеву поезију као „реакционарну, лошу, досадну и крајње неталентовану“.

Милан Гајић (фото: РТ Грачаница)

Но, у какву би се поезију могла сврстати збирка песама „Богу и Србији“ песника Милана Гајића? Могло би се рећи да она спада у оне књиге које када узмете у руке не испуштате их. У њој постоји нешто што вас мами да наставите да читате, а када дођете до краја књиге онда вам буде жао што видите да сте дошли до последње песме и  до поговора. Тада се поново враћате на почетак и започињете да читате изнова и изнова; проналазите нешто ново, дубље, узвишеније, тако да вам та књига постаје оно што Руси називају „настољнаја књига“, која стоји на наткасни поред кревета и коју читате пред спавање. Књига, дакле, којој се враћате.

Када се можда на тренутак учинило да родољубиво и оно што је свето у једном народу постаје декадентно, ретроградно; када се извргава руглу и не служи на част назвати се патриотом и поштоваоцем традиције; када смо се можда питали чему поезија? Како је то  велеречиво написала и до дубине разумела Марина Цветајева рекавши „Из света где су  моје песме биле неком потребне као хлеб, запала сам у свет где те песме нису ником потребне“,  тад се појави једна оваква књига која оповргне овакво мишљење, и покаже да увек постоји „Глас вапијућег у пустињи“, али и да постоје они који су спремни да чују тај глас.

 Наш песник је из свог завичаја, из колевке српског народа – Косова и Метохије –  пошао путем Европе, путем упознавања других култура и народа, ишао светом.  Ово није за чуђење, јер уопште узев, тај  архетип – homo viator –  био је  живо изражен у наших писаца. Видимо да су сви одреда путовали светом: Иво Андрић, Јован Дучић, Милош Црњански, Милан Ракић,…  Исидора Секулић је  поводом тога написала следеће: „Путовање је нагон диван и проблем опасан. Не путује се  да се разбије досада, ни убије време, него да се, између безброј питања наднесе човек, завири у загонетку, у тешку илузију времена. Зрео човек хтео би да је вечерас макар за микрон другде и даље, неким искуством освеженији, потенцијалнији него што је био јутрос.“  Са тих путовања су нам остављали најлепше белешке и путописе ( сетимо се књига „Писма из Норвешке“ читане и вољене од публике, упркос оштрој критици Јована Скерлића, који је замерио Исидори њен интернационалистичи дух и презриво га назаво „магла у глави“, и „Љубав у Тоскани“ од Црњанског). Међутим, оно што је свим овим писцима  заједничко јесте да су се они оплемењени новим знањима  култура из земаља у којима су боравили као дипломате, или путовали као туристи, враћали у Србију. Тако се и наш песник враћа у Србију,  духом осетивши у себи оно што је у једном писму Вулетићу написао Милош Црњански: „Природно је, без даљњег, да учествујем у судбини онога народа за који ме је мати родила. Књижевник који не учествује у судбини свог народа није прави књижевник. Нарцис у литератури спада у категорију менталних онаниста“. Сетимо се још и „Реквијума“ Ане Ахматове који потврђује овакав доживљај Црњанског, где она у првој строфи вели: „Не, ја нисам под туђим небасклоном и у заштити туђих крила, ја сам била са својим народ кад се несрећа над мојим народом свила“.

Свака би песма у збирци песама „Богу и Србији“ заслуживала да јој се посвети посебна пажња. Међутим, сам наслов књиге указује на суштину ове збирке песама и интенцију коју је песник имао док ју је писао. У самој ствари, ова збирка песама нас и привлачи зато што се у њој песник бави суштинским питањима која себи поставља сваки човек, а то су: однос према Богу, слобода, љубав, однос према другоме, према отаџбини –  Србији. Није случајно то што је прва песма ове збирке посвећена Косову и Метохији, јер они представљају вертикалу и обзорје нашег народа, и без њих се не би могла замислити ни Србија ни српски народ. То је песник врло добро осетио, јер је управо на тој земљи поникао и био задојен лепотом и лепозрачјем овог краја. Због тога песник Косову и Метохији посвећује више песама, и на то суштинско питање шта је Косово  и Метохија  одговара светописамским изразима: „Косово је зачеће бесмртности; Метохија је мајка свих надања, Косово је наслеђе вечнога живота, Косово је Србија, Метохија је родни крај херојства“. Наш песник пева о Светој српској земљи онако како су то чинили најузвишенији служитељи српског језика – сви песници и писци који су се златним словима уписали у историју српске књижевности и културе током многих векова. Јер, не може се писати о Србији, а не писати о Косову и Метохији, које је, како вели Матија Бећковић „Најскупља српска реч“, а песник Милан Гајић „ Божија сфера“.

Врло је лепо и тачно у предговору књиге напоменуо јеромонах Исидор Јагодић да је: „Поезија овог младог песника слична оној библијској поезији Давида Псалмопојца“. Заиста, поједине песме (као  рецимо песме под бројем 4, 8, 15, 20) су као псалми пророка Давида кроз које је он излио своју душу пред Богом Живим. Тако је наш песник додирнуо урвине и поноре своје душе, сагледао човекову пролазност и ништавност, и стога он вапије као Давид: „Испуни ми срце молитвом, јер пресахла  моја душа захвално кличе – помилуј ме, и не тражим ништа сем љубави“. Он је трагао за спаситељем и спасењем, и није га нашао у апстракцијама и идејама, него у личности Богочовека Исуса Христа, у личним сусрету са Њим. Он то дирљиво исповеда у песми „Христос воскресе“ речима: „Рају нас приводиш – то сам снио (као да каже то сам у свом бићу наслућивао) ништаван и јадан сам био док те нисам открио“; „Због нас си васкрсао“. У овоме свету „који у злу лежи“, који пропада, песник пева Христу – „Јединој светлости у свету“ и каже „Желим да постојим само са Тобом“.

Иако песник у једном интервјуу наводи како су на његов песнички рад и живот посебно утицали класик српске поезије Лаза Костић – ерудит и интелектуалац првога реда –  и Михајло Пупин, ми примећујемо да он пева о најзначанијим личностима српске духовности и културе: о Св. Сави, Св. Василију, о Његошу –  кога назива „Царем поезије“, са таквом грацијом  и отменошћу, баш онако како је певао и Милан Ракић о Симониди и о Јефимији.

Својом родољубивом поезијом и књигом „Богу и Србији“ песник Милан Гајић улази на велика врата у свет српског песништва, тако да се надамо и верујемо да ће нам и у  будуће  даривати још оваквих бисера. Но, о поезији не треба говорити, поезију треба живети. Поезија је стил живота. То важи и  за поезију нашег младог песника, треба је осетити, треба је доживети. Јер, песник треба да приближи читаоца лепоти, а та лепота коју песник треба да приближи читаоцу лежи у најинтимнијој природи свега као начело спајања, као мост између коначног и бесконачног, појмивог и непојмивог.

Аутор: Марко Палежевић, докторанд теологије

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *