Владимир Коларић: СЛИКАРСТВО ТАЈНЕ ДРАГАНА АЗДЕЈКОВИЋА

Могуће је да ћете када се први пут сусретнете са сликама Драгана Аздејковића представљеним на изложби „Светови ван система“ у УК Пароброд, поготово ако нисте упознати са његовим опусом и стилско-идејним упориштима, остати хладни или збуњени, али ако сте довољно отворени и сензибилни те слике ће расти у вама, тераће вас да их поново видите, да будете испред њих, поред њих и са њима, и схватићете да су оне међу најбољим сликама које сте у скорије време, а можда и уопште  видели.

Препознатљива Аздејковићева слика „Дрворед са житним пољем“ (2019) приказује предео сугерисан насловом, визуелно пратећи пут са усеченим траговима точкова налик шинама, који пролази кроз дворед и житно поље, мистериозно израњајући из реке која га пресеца да бу се губио у планинама са зарабљеним врхом у даљи, још једним заштитним знаком, тачније опсесивним мотивом овог сликара. Трагови на путу су, поред култивисаног житног поља, једини трагови културе и човека у свету ове слике, али сви елементи, као у слика у целини, стварају утисак изузетне усредређености, једног вишег реда који одликује сакрално сликарство.

Како дуже стојите пред овом по површини невеликом сликом (димензије су 60×80 cm) постаје вам све јасније да она није просто, макар и веома стилизована, представа предела из стварности, да тај пут није просто узгредност, део света или један посебан поглед на њега, него тај свет и целини, сажетку, збијености и концентрацији, свет у малом, али и тајна, тачније указивање и оприсутњење тајне која се иза тог света у њеми и њиме крије. Она, дакле, не представља виђени свет, један појединачан и узгредан поглед, нити стилизацију која свет тумачи у кључу субјективности или одређеног концепта, нити самосврховиту демонстрацију сликарске вештине, нити псеудо-апстракцију у кључу на пример Де Стала, већ сваки њен елемент као и јединство елемената у целини служи указивању и оприсутњењу невидљивог, неизрецивог, трепетног, и отуд њена изразита молитвена снага, односно молитвени порив који вам се јавља што дуже пред њом стојите.

Слике из циклуса „Експанзије микро света“, под називима „Последњи танго у Аурусу“ и „Праживотињско царство“, мање су по обиму и остављају нешто другачији утисак. То слике наизглед представљају мутне и мање брижљиво, чак привидно невешто насликане представе које подсећају на илустрације из едукативних књига о диносаурисима, или њихове овлашне имитације.

Назиремо предео, планине заравњених врхова у позадини, диносаурусе или облике који подсећају на њих, чак неке антропоморфно-диносауролике фигуре, које нас из представе о илустрацији праисторијског воде ка представи о илустрацији ванземаљског или параисторијског света. Али прави „предмет“ ове слике, њена срж је управо та „замућемост“, замућеност визије, у којој нам се указује нешто што и сами не знамо шта је, што нас привлачи и плаши у исти мах, и због које се плашимо да ће нас увући у себе или банути ту пред нас, и да нам ни у једном од тих случаја не би било свеједно. Гледајући у те слике гледамо у нешто загонетно, загонетку саму, визију саму, микро, псеудо, пра, алтернативни, могући, радикално другачији, изворишни или какав год то свет, а да заправо гледамо у себе саме, своју немоћ која нам о нама више говори него било која моћ овог света, спознајна, инструментална, инстутуционална, или стваралачка у крајњој линији. Ове слике Драгана Аздејковића суочавају нас са нашим границама, позивајући нас да их превазилазимо, стварајући неке своје светове – стварањем и остваривањем себе самих.

И ликови представљени на сликама „Трубадир“ и „Марина са анђелима“ такође су загонетни, минуциозно и стилизовано осликани, тако да подсећају на ликове из сна, визије од некуд дошле, ликове који су пре продрли од некуд у нашу стварност него што су њен део, а да на знамо одакле би то уопште могло бити, који нас плаше и теше истовремено и који људски, нељудски и надљудски у исти мах. Они би могли да долазе из света сликарске традиције, али у сваком погледу на њих јасно нам је да се њихов смисао не своди на унутаруметничку колико ни историјску референтност.

Драган Аздејковић је један од сликара који су најдаље отишли у покушају да се уметничким средствима искаже неизказиво, представи непредстављиво, изрекне неисрециво, и то не само као спознајна него и онтолошка чињеница, не само као сазнање него и као доживљај у ком учествујемо целим бићем. На изложби „Светови ван система“ то га дубински повезује са сликама Јована Маринковића и Предрага Пеђе Милошевића, што чини синергију са озбиљним потенцијалом да преобрази наше схватање и наш доживљај уметности и сликаратва, његових данашњих могућнсоти, не само у оквиру актуелне домаће ликовне сцене, враћајући уметност њеним основама у религијском, митском, сакралном. И то тако да се не крије иза илустративности, анегдотичности, идеологије, концептуализације и инстутуционализма, већ служећи се средствима које поседује само сликарски медиј и ниједним другим, откривајући и остварујући најдубље могућности и смислове нашег порива за стварањем слика, и то не само као одраза, него као нечег потпуно новог и до сада непостојећег, као одговору на најдубљи зов људске жеље за стваралаштвом уопште, истинског људског лика усмереног ка Божанској слободи.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *