Владимир Коларић: СЛИКЕ ПРИМРАКА ЈОВАНА МАРИНКОВИЋА

На колективној изложби „Светови ван система“, отвореној 19. јануара у УК Пароброд, Јован Маринковић је изложио три слике, под називима „Пророк“, „Робот“ и „Осматрачница“, врло успеле радове, који одлично репрезентују његов опус и његова стваралачка полазишта.

И овде Маринковић трага за начинима да се аутентичним ликовним средстима изрази неизрециво, представи непредстављиво. Његове слике су фигуративне и поседују миметичке елементе, комбиноване у привидно космогонијски систем, односно у представу које има особености извесног – премда у односу на наш стваралачки деформисаог и преображеног – просторно и временски кохерентног света. Неки од визуелних елемената имају јасну и традицијски препознатљиву симболичку рефенернтност или успостављају интертекстуалне везе са сликарским наслеђем.

Међутим, упркос томе, Маринковићеве слике не можемо свести на симболику, па макар и полемички динамизовану у равно појединачне слике, нити на парамиметичку представу света сна, унутрашњег света којим се структуришу подсвесне и несвесне равни постојања, света будућности, спекулативних или митолошко-фантастичких космогонија. Упркос гротескној и маниристичкој деформацији представљених ликова и предмета, значења његових слика не можемо свести на уметничку експликацију одређених идеја о свету и стварности, попут оних које би се сводиле на перцепцију света и историје као позорнице или луткарског театра, света као пробабилистичке игре на онтолошком и-или егзистенцијалном нивоу, критику примата технолошког или трансхуманистичких исхода историјског тока.

Његови радови су изузетно чврсто ликовно структурисани и не остављају утисак произвољности асоцијација, већ пре једне готово ритуалне и мистичке усредсређености, али лишене наративних, илустративних и симбиличких сигнала који би упућивали на контексте унутра којих треба тумачити и осмишљавати смисао стваралачке представе. Док слика, Маринковић као да слику све време чисти од било какве експликативности, трага било каквог априорног концепта, макар и оног подсвесно укорењеног, све док слика готово сама од себе не дотакне нешто што аутор препозна као егзистенцијално и онтолошки битно и делујуће.

Радови овог сликара су у том смислу уистину сакрални, присуства и појединачности који као да самим својим постојањем отварају комуникацију са невидљивим и неизрецивим, које се, као такво не може изразити ни на један други начин него баш том сликом самом. Његове слике, дакле,  не можете свести на концепт нити их на задовољавајући начин описати, односно не можете њихов смисао и финкцију, чак и и уз пуну свет о плуралности значења, превести ни на један други језик осим језика саме слике. Свака слика је у том смислу доживљај, догађај и ритуал, који тражи ваше лично присуство, учешће и додир са сликом, како  би вам се она отворила, под уловом да оно на шта вам укаже не покушате да окујете, сведете или одбаците самеравајући их сопственим предиспозицијама било које врсте. Маринковићево сликарство тражи смелост и отвореност да се суочите са нечим непознатим, да видите нешто што до сада нисте видели, макар и само рубом ока, на трен, а да то одмах не прецртате јер се не уклапа у ваше самодовољно и аутоматизовано виђење реалности.

Маринковићеве слике су зато тајне којима на челу не пише да су тајне, оне нису псеудо-езотеричне мистификације, ни кокетирање са овим или оним унутар или вансликарским традицијама, нити произвољности у које често западају заступници одређених иначе великих токова наше сликарске традиције, при чему пре свега мислим на наслеђе Медиале. Јован Маринковић је са том традицијом и њеним истинским извориштима сазвучнији него многи други баш зато што је свој и што свака његова слика представља једно различито и увек растуће искуство, један свет за себе, један опит који нас не задовољава и који се не испуњава нашом пролазношћу, већ упућује и суочава нас са стварносћу трајнијом од оне коју видимо и коју мислимо да разумевамо, а коју не можемо свести на наше пролазне концепте, па макар и оне традицијама освештане.

Његове слике су зато често тако мистички црне у позадини, а ликови преплетени или срасли са облицима сличним дијамантима или чиграма, у сталној игри равнотеже и неравнотеже, довршености и процеса, стабилности и нестабилности, покрета и непокретности, временитог и безвременског. Оне су – да дамо коначно и једно позитивно одређење – можда најпре слике примрака иза ког се помаља Божије лице, истовремено застрашујућег и најдубље привлачећег, пред којим нам на остаје ништа осим трепета, ток искуства над искуствима, јединог који испуњава и преображава цело наше биће и сав наш свет, све светове у којима учествујемо и присуствујемо, за сва времена и изван њих.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *