Прота Павле Стаматовић

Павле Стаматовић  је рођен  11. априла 1805. године у Војној граници у Јакову недалеко од Земуна у Срему. Породица Стаматовић је у попису ”За оружје способног људства Јакова 1848. године” забележена  на кућној нумери 20. У документима из прве половине XIX века, која се у фонду Земунски магистрат чувају у Историјском архиву Београда, ишчитава се да из ове породице потичу  граничарски официри.

Павле Стаматовић је школовање отпочео у месту свога рођења, потом  у Карловцима, у Сегедину и у Пешти. Године 1832. постао је ђакон у Пешти, а после је био свештеник у Јегри, и у Сегедину,  па прота у Карловцима, и у Новом Саду.

У Пешти је 1830. почео издавати ”Српску пчелу” која је, као народни календар, излазила до 1841, у 12 књига. Кратко је уређивао и ”Српски летопис”, (1831/33).  Написао је и издао ”Млади Србин у всемирном царству” 1834. године, и превод ”Сматрање дели Божјих” 1841. године.

Значајан је учесник Револуције и рата 1848/49. године, потом и Свесловенског конгреса у Прагу.

Историјска литература проту Стаматовића описује као изузетног родољуба. Нарочито речи хвале о Павлу Стаматовићу усмерене су на његов просветитељски рад са омладином. У Сегедину је радио као катихета у гимназији и лицеју, које је сваке године похађала око 150 – 160 младића из Срема, Бачке и Баната. Управо ту је прота Стаматовић, међу омладином коју је волео и о њој се старао као рођени отац, завео светосавску светковину. Из Сегедина су је протини ђаци разнели у друга места, истичући да су од проте Павла Стаматовића по први пут чули и научили дивну песму ”Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави”. Милорад Павић је тврдио да је Светосавску химну саставио сам прота Павле Стаматовић, а истог мишљења био је и благородни Димитрије Руварац, који је тврдио да је ”Светосавска песма спевана у  XIX веку, а иако је није спевао Стаматовић — Сремац – свакако ју је морао спевати какав Сремац, пошто се у њој уз Србију спомиње само Срем.” Ипак, Руварчево мишљење је било да је већи део ове песме, на српском језику спевао сам Павле Стаматовић. Без обзира што историјске вести упућују да се Свети Сава као школски патрон прослављао 1806. године у Араду и 1812. године у Земуну, према свакако меродавном мишљењу Димитрија Руварца, заслуга око повраћаја Светосавске прославе у Српске школе XIX века припада искључиво Павлу Стаматовићу.

Песма ”Ускликнимо с љубављу” стекла је ауторитет црквене песме, односно школско-црквене, а освећеност њена све се јаче истицала што се прва њена строфа певала и на литургији 14. јануара (27. по новом) у неким црквама са леве стране Саве и Дунава руско-црквеним текстом. На Цетињу од 1864. године Светосавска химна појана је српским текстом (sic! не црногорским).

Арија  Светосавске химне је до данас остала оригинална, онаква каква се чула први пут 14. јануара (27. по новом) 1839. године у Сегедину, а коју је  1858. године у Бечу ”ставио у ноте” први српски композитор Корнелије Станковић.

Део текса Светосавске химне  који је  певан о Светом Сави 1902. године, у Светосавској вечерњој школи у Београду, гласио је:

1.

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави,
Српске цркве врховној светитељској глави,
Тамо венци, тамо слава,
Где вам српски пастир Сава,
Појмо му, Срби, песму и утројмо,
Појмо му, Срби, песму и утројмо!

2.

Данас слави све Српство Светитеља Саву,
Српске цркве и школе светитељску главу,
К небу главе подигнимо,
Саву тамо угледајмо,
Саву, школску славу, пред престолом  Творца,
Саву, школску славу, Пред престолом Творца!

Веселиновић  М. је 1908. године тврдио да је прва строфа оригинал, онако како је учио своје ученике Павле Стаматовић у Сегедину 1839. године. У другој строфи Стаматовићев стих ”Пуна јеси кошница, трудољубна Србијо” замењен је стихом ”Данас слави све Српство Светитеља Саву, Српске цркве и школе светитељску главу”. Стихови који следе у другој строфи остали су оригинални, осим што је стих ”Српску славу” замењен стихом ”Школску славу”.

Почетком ХХ века уочено је да откад се Светосавска химна почела појати у Српским школама, у разним местима и временима поједини стихови у строфама мењани су и поправљана онако како се којем учитељу и свештенику у Српству чинило да је боље и лепше, али је, прва строфа и арија остајала увек она иста, која се чула у Сегедину први пут из уста проте Павла Стаматовића.

***

Приватан живот Павла Стаматовића обележиле су породичне трагедије. Прво је изгубио супругу и кћер, нешто касније и сина. Упокојио  се 14. септембра (по старом) 1864. године, без директног потомства.

Изданци ове породице, из протине побочне линије, и данас постоје у Јакову, на старој, темељној Стаматовићевој кући. Данас, најмлађи мушки изданак Стаматовића у Јакову носи име свог славног рођака. Сем њега, у Јакову је и једна улица понела име Павла Стаматовића.

Извори:

Алексић С, Окамењена ћирилица ишчитавана између и преко редова, Београд, 2017, 104-105, 144-149

Милићевић Ђ. М, Поменик, Београд, 1888, 659-663

Веселиновић В. М., Свети Сава школски патрон у Срба, Братство, Књ.22, Београд 1908, 21-133

Руварац Д, Рецимо још коју о Светосавској песми, Братство, књ. 27, Београд, 1922,  222-230

Снежана Алексић/ Порекло

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *