ОСВРТ НА СВЕТОСАВСКУ ТРАДИЦИЈУ У РАНОМ НОВОМ ВЕКУ


На повратку из Свете Земље, у бугарској престоници, Трнову, Сава (Немањић), који је до 1233. године, када је одступио са архиепископског трона, био (први) архиепископ српских и поморских земаља, умро је 12/25 јануара 1236. године. Годину дана после смрти, Савино тело је краљ Владислав (1233-1241) пренео у Србију и сахранио га у својој задужбини, манастиру Милешеви. Сава је канонизован убрзо после смрти и у календару Српске православне цркве за дан 14/27 јануар, убележен је црвеним словом празник Свети Сава, први архиепископ српски.

            Култ светог Саве је у српском народу и држави као један од најзначајнијих развијен још у средњем веку. У доба пропасти српске средњовековне државе и у време османске власти, верска посвећеност, државотворни рад и чуда, која су главна тема код  Доментијана и Теодосија, писаца Савиних житија, надограђена су и Савиним својствима народног учитеља, просветитеља, помагача народног и борца против османске власти. Сава је у усменој традицији постао чак и митски предак, од обичног човека, до, парадоксално, врховног божанства. Претхишћански рецидиви су уочљиви нарочито у народним приповеткама и лирским песмама. Упадљиво одсуство претхришћанских елемената у епској поезији се тумачи и тиме што су епске песме настајале у близини манастира, чак и организовано унутар манастирских школа, те су утицаји писане традиције средњега века дошли до већег значаја.

            Од времена Теодосија и његовог Житија Светог Саве, Сава је заступник правде и заштитник сиротиње. У делима насталим након пропасти српске средњовековне државе, ова улога светог Саве је доспела у први план. У време османске власти је у скоро свим црквама живописан лик светог Саве, или је његова икона била у иконостасу. Готово увек се свети Сава приказује са светим Симеоном. Највећи домети светосавске иконографије наступили су у време развијеног барока у Карловачкој митрополији, током друге половине XVIII века. Иконе светог Саве и светог Симеона се у XVIII веку на подручју Карловачке митрополије укључују у строго одређену тематику барокног иконостаса. Врхунац ове тематике је у иконостасу Теодора Димитријевића Крачуна (иконописца) и Арсенија Марковића (дрворезбара) из 1780/1781 године у саборној цркви у Сремским Карловцима (на слици). Од XIX века, свети Сава се посматра самостално, као патрон српских школа и постаје једна од кључних националних фигура у програму ослобођења и уједињења српског народа.

            Култ светог Саве је програмски, организовано ширен од 1775. године. Наиме, у време Марије Терезије, у три наврата је, 1769, 1774. и 1786. године, извршено смањивање броја заповедних празника (који се празнују нерадно). Поред осталих, са списка заповедних празника су, по изричитом захтеву двора, укинути и сви заповедни празници посвећени српским светитељима. По узору на „провинционе“ светитеље заштитнике хабзбуршких држава и покрајина, Синод Митрополије Карловачке је, септембра 1774. године, светог Саву прогласио за патрона српског народа, слично празнику св. Константина и Јелене, патронȃ грчког народа. Марија Терезија је нови „српски календар верских празника“ одобрила јануара 1775. године. Овај календар се проширио и међу српским народом у Османском Царству и прихваћен је у обновљеној српској држави. У Вероватно прва прослава светог Саве као школске славе, приређена је у Земуну 1826. године. Наредне, 1827. године, организована је прослава светог Саве у Београду.

            Радослав Грујић је закључио да је прослављање светог Саве као патрона српских школа у Карловачкој митрополији било пресудно у ширењу прославе светог Саве током XIX века. Прву верзију Химне светом Сави је, вероватно, написао неки учени калуђер, сигурно у манастиру Кувеждину, између 1813. и 1815. године (треба имати у виду текст химне са актуелним тренутком у историји српског народа), за потребе певања у трпезарији, при гозби о манастирском празнику. Манастирска црква Кувеждина је, иначе посвећена св. Сави и св. Симеону, док је манастирска слава Преображње Господње. Певање ове песме у храму на дан празничног помена је први пут забележено 1839. године у Сегедину, а од шездесетих година XIX века је све учесталије у местима и школама Срему, одакле, заједно са литијом за празник, улази и у остале школе. До краја речене деценије, утврђена је и коначна редакција Химне Светом Сави.

            Најраније песме и приче о светом Сави настале су током  XIII и XIV века и ослањају се на  писане текстове о светом Сави и ликовне представе, настале за живота Савиног. Од XV и, нарочито XVI века, настајале су песме и приче са најразноврснијим мотивима. У XVIII веку, посебно током друге половине овог столећа, тематски круг се концентрише око просветитељске делатности светога Саве, када се устаљују варијанте прича о Савином животу и радуУ народној трацицији, где лик светог Саве заузима значајно место, могу се уочити и трагови претхришћанских веровања, што, свакако, не одражава стварну делатност светог Саве. По истраживању Ивана Божића, средишња област неговања предања о светом Сави била је на подручју Црне Горе и Херцеговине и одатле се оно ширило са сеобама становништва. Током првог века османске власти, ове сеобе се везују најчешће за сеобе српског становништва влашког статуса, из подручја Херцеговине ка средишњим српским земљама, долини Мораве и ка подручјима северно од Саве и Дунава са једне и сеобама на запад, на подручје Хабзбуршке Монархије, где је у првој половини XVI века образована Војна крајина, са друге стране.

            У прво време османске власти, у Милешеву је на поклоњење моштима светог Саве долазио, поред православног и муслимански и римокатолички живаљ. Почетком XVII века Иван Томко Марнавић је написао биографију светог Саве, прву која нема историјски, већ искључиво књижевни значај. Међу римокатоличким становништвом, свети Сава је нарочито поштован у Дубровнику, што је и у вези са чињеницом да је популација Дубровачке Републике углавном обнављана досељавањем из залеђа, највише из Херцеговине, где је култ светог Саве био најразвијенији, а по пријему у дубровачко држављанство, досељеници су прелазили у римокатоличку веру. Руски калуђер Исаија је у време Ивана IV Васиљевича (Ивана Грозног, 1533-1584) пренео један рукопис Теодосијевог Житија светог Саве из Хиландара, које је у Русији често преписивано, што је допринело ширењу култа светог Саве и у Русији. Кијевски архимандрит Захарије Копистенски је у делу Палинодија (1621), полемичком спису против римокатолика, Саву истакао као личност на коју православни треба да се угледају и као образац правог хришћанина.

            Током устанка српског народа у Банату 1594. године и развоја хајдучке активности широм балканског простора у исто време, (ово је и време када је трајао тзв. Дуги рат 1593-1606, између Османског Царства и Хабзбуршке Монархије), велики везир Синан-паша је наредио да се мошти светог Саве пренесу из Милешеве и спале надомак Београда. Сретен Поповић, угледни чиновник у време кнеза Милоша, утврдио је да је место спаљивања моштију светог Саве изнад Ташмајдана, иза цркве светог Марка. Код Јована Рајића се спомиње да је место спаљивања моштију било „са леве стране Чупине умке“ (ГСУД 1886), а да је прах развејан 29. априла 1595. године. По другој верзији, мошти светог Саве спаљене су 27. априла 1594. године, што је хронолошки могуће довести у везу са Банатским устанком.

Одабрана литература

Војислав Ђурић, Лик светога Саве у књижевности, Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 223-230.

Гојко Суботић, Иконографија светога Саве у време турске власти, Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 343-355.

Дејан Медаковић, Историјске основе иконографије св. Саве у XVIII веку, Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 397-405.

Иван Божић, Свети Сава у предању, Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 389—395.

Исидора Точанац Радовић, Архијерејски синод из 1774. године о разрешењу заповедних празника, Мешовита грађа (Miscellanea) 38, Београд 2017, 57–68.

Исидора Точанац Радовић, Српски календар верских празника и терезијанска реформа, Зборник Матице српске за историју 91, Нови Сад 2015, 7–38.

Радован Самарџић, Милешева и обнова српске цркве (1557), Идеје за српску историју, Београд 1989, 91-105.

Радован Самарџић, Свети Сава у модерној српској историогрфији, Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, Београд 1979, 453-465.

Радослав Грујић, Култ Св. Саве у Карловачкој митрополији XVIII и XIX века, Богословље, година X, свеска 2-3, Београд 1935, 133-170.

Алекса Поповић/Блог Филозофског факултета у Нишу

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *