Небојша Лазић: Савремени фарисеји


Осуда гријеха никад није била присутнија него сад у нашем времену, само је проблем што осуђујемо искључиво туђи гријех док за свој тражимо оправдање. Трачање, оговарање и осуђивање је постала наша свакодневница и права слика нашег духовног сиромаштва. Човјек који није горд прича о себи и по речима апостoла Павла хвали се својим слабостима, а не туђим. Критика без самокритичности јесте дијагноза нашег времена.

Видимо труње у туђим очима, а брвна и читаве пилане су у нашим. Стварамо лажни привид праведонсти себе зато што осуђујемо друге док о себи стварамо лажну слику моралне супериорности. Друштвене мреже су постале оно што ми желимо да људи мисле о нама, а наравно да би у времену друштвеног ријалитија морали да осуђујемо и свађамо се са другима да би потврдили своју супериорност у односу на ближње наше. Духовно сиромаштво у агонији тежње за самодоказивањем свој врхунац доживљава у нашем времену. Љубав према ближњем је у потпуности утихнула, створила се социјална дистанца између људи, гдје човјеков его дефинише његово постојање. Све се врти око „Ја“ и у том ја нема мјеста нити за Бога нити за ближњег.

Религија постаје идолопоклонство, а идоле човјек тражи у себи, уздижући своју палу природу на незаслужени пијадестал божанства, на којем не припада. Шта више у злоупотреби зарад сопствених циљева користи религију и идеологију. Религија у којој Бог није мјера свих ствари и ближњи јесте пуко идолопоклонство, одсупање од правог циља и јединог Пута. Религије, псеудоучења и идеологије причају о слободи, а њихов резултат је често робовање, не искључиво тјелесно него и духовно. Док вјера прича о послушности, а нуди истинску слободу.

Проблем нашег времена нису грешници који се кају, него „праведници“ који немају потребу за покајање, али ту су да осуде свакога сем њих самих. Често оправдавајући себе религијским осјећањима, одступамо управо од основа Јеванђеља. Не уподобљавамо се Богу, него свом егу. Човјек је створен по лику Божијем, а пао је по гордости. Гордост се пројављује у лажном смирењу, лажној религиозности, у неискреном односу према Богу, ближњем и себи. Јеванђеље се не брани паролама, него животом и поступцима. Вјеру морају да прате дјела, јер по дјелима ће нас познати, а не по пропагирању. Постали смо оно на шта нас је Господ упозоравао у Јеванђељу, окречени гробови. Окречени и накићени спољним одликама хришћанства без суштинског пребивања у Христу.

Апостатија савремености није међу атеистима, него међу вјерујућим. Форма без суштине, квантитет без квалитета. Но ово је ништа више него прилика свих нас да свједочимо Христа, да знамо какви не требамо бити, а не да осуђујемо било кога. Хришћанство без Христа, вјера без љубави и безнађе су одлика нас у овом времену. Ако нестане љубав према свијету, ближњим нестаће и истинске вјере. Побожност ће постати само животни стил зарад других. Срце ће изгубити своју улогу као орган Богопознања. Христос када дође затеће доста религије, али ми ћемо бити као инквизитори великог Достојевског, руља која би опет разапињала Бога. Наше је да сачувамо вјеру, наду и љубав да би нас Бог Отац препознао као његове синове, као Христове. Да одбацимо празне форме, пригрлимо суштину. Да Евхаристијски заједничаримо зарад спасења.

Аутор: Небојша Лазић, теолог

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *