Иларион Руварац– отац критичке историографије

Јован Руварац, након монашења Иларион, рођен је 1832. године у Сремској Митровици. Иларион је био српски православни свештеник, монах, архимандрит манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије. Из Сремских Карловаца га је отерарао патријарх Герман Анђелић, кога је мимо прописа, прво као администратора, а затим као митрополита-патријарха поставила угарска влада, због заслуга које је показао у борби против српског либералног покрета Светозара Милетића.

За Илариона Рувараца се може рећи да је у свом животу прошао све фазе што обично нека, истакнута личност пролази у свом раду: у почетку борбу за своја начела, затим доба признања својих достигнућа и на крају време када ново поколење, у тежњи за новим вредностима, хоће да сруши све оно што су иза себе оставили старији. Истовремено је био хваљен и величан од својих ученика и следбеника с једне стране, и нападан од противника, припадника конзервативног учења базираног на традицији превазиђене прошлости. Руварац је крчио путеве савременим методама и модерним схватањима и за живота је добио заслужена признања. Одмах по оснивању Српске краљевске академије наука је изабран за академика (22. фебруара 1888). Станоје Станојевић поводом  његовог 60. рођендана, пише: „Његови радови су писани с дубоком студијом, с великим разумевањем и ошторумном критиком. Руварац је нјавећи историк српски“. Након смрти (21. августа 1905) Руварац је ожаљен на целом српском и југословенском простору. Чувени српски историчар, Јован Радонић, га упоређује са Доситејем Обрадовићем и Вуком Караџићем: „…као што су Доситеј и Вук у многом измакли испред својих савременика, указујући млађем нараштају нове стазе, тако је и Руварац ударио новим путем. Резултати његова научнога рада веома су важни, али је главна његова заслуга што је у доба романтике ударио реалним правцем. Што се код нас у историјској науци и у јавном животу много трезвеније и реалније гледа на живот и прилике има много и његове заслуге“. За Јована Н. Томића Руварац је најистакнутији модерни историчар српски, творац критичког правца у раду на проучавању прошлости српског народа. Чини се да је у одавању признања најдаље отишао Ватрослав Јагић који истиче: „Руварац је кроз многе деценије признат као најзнаменитији, најученији српски историчар; он је био врховни носилац историографије током друге половине XIX века… остаје загонетка како је један свршени правник и богослов, који за време својих студија није стекао методичко упућивање и школовање за историографију, тако сјајно схватио задатак критичког историчара и разумео високе захтеве строге методичке обраде предмета постављати пред  самог себе и извршивати гвозденом доследношћу“. Док су људи од науке хвалили и одавали признање Руварцу, његовим истраживачким напорима и научним резултатима, с друге стране су га представници старе, традиционалистичке школе безобзирно нападали и лично вређали. Панта Срећковић ће га назвати рушитељем народних идеала, Милош С. Милиојевић га је прогласио за издајника српске народности, а Шиме Љубић за надрипсица и луђака.

Пре но што је на сцену српске историографије ступио Иларион Руварац, она је пролазила кроз дуг период стагнације. Наиме, пре Руварца једини плодни српски историчар био је Јован Рајић и то готово пола века, а они историчари који се јесу бавили прошлошћу српског народа после Рајића нису се у њу удубљивали, нити су имали научне циљеве. Кораци напредовања ка научном испитивању српске прошлости били су повремени и невелики, а већина историчара није имала аспирације ка нечем већем од пуког препричавања Рајићевог дела. Први историчар после Рајића који је одлучио да се професионално сасвим посвети проучавању српске историје био је управо Руварац. На њега је велики утицај остварио његов професор историје у Карловачкој гимназији, Јаков Герчић. Герчић је у то доба био један од највећих познавалаца опште историје, али без значајног сопственог историографског рада. Прве своје радове Руварац је објавио у часопису „Седмица“. „Седмица“ је излазила од 1852, њен главни издавач извора био је Максим Лудајић, а пре Руварца у њој су објављиване историјске расправе Данила Медаковића и Јована Стерије Поповића – и те су расправе биле мање-више препричавање Рајићевог дела. Овај период у српској историографији, непосредно пре Руварчеве појаве, није био светао – напротив, више је био у дуготрајном застоју и може се рећи да се она чак претворила у новинарство и белетристику, а не науку. Овога је Иларион Руварац био веома свестан, као и ироничне чињенице да су квалитетнији српски историографи странци него Срби сами. На пример, најбољи проучавалац српске прошлости био је Немац, Леополд Ранке, а најбољи издавач српских извора Словак, Павле Јосиф Шафарик. Ово је, међутим, било управо подстицај Руварцу да се баци на посао. Имао је довољно добар узор – Јована Рајића – и био је подједнако пробирљив по питању и раније српске историографије, и страних историчара. Како је сведочио Никола Радојчић, Руварац је имао изузетно високо мишљење о српској прошлости, те је чак сматрао да је толико тешко докучива да су за рад на њој неопходне само најбоље историографске методе.

Руварац се кроз цео свој професионални живот бавио потрагом за изворима за српску историју и критички их издавао. Први рад, дакле, Руварац је објавио у „Седмици“, и то по повратку из Беча 1856. године. У раду „Преглед домаћих извора старе српске повеснице“ одвојио је изворе од литературе, што је био преседан, јер то раније нико није радио. Значај овог чланка за српску историографију лежи у његовом увођењу става да се о историји не може причати без великог броја објављених и критичких обрађених извора. Осим тога, Руварац је подржао и став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без улепшавања и домишљања, а са чим су се слагали и многи други историчари, његови савременици. У „Седмици“ је објављен и други његов рад, расправа „Прилог ка испитивању србских јуначких песама“ 1857, а чији је предмет био његово доказивање да народне епске песме нису и не могу бити релевантан историјски извор за догађаје о којима певају. Руварац је овим наишао на отпор с романтичарском струјом у тадашњој историографији, с којима је водио жустре расправе, јер су представници ове струје сматрали да је, напротив, епска песма ауторитет највише историјске вредности. Следеће Руварчево дело објављено 1866. је одломак о владавини цара Стефана Душана из „Хроника“ грофа Ђорђа Бранковића, дела које се сматрало значајним историјским извором. Овај одломак Руварац је издао према најстрожим мелима критичке историографије. Након тога уследило је издавање „Житија цара Уроша“ патријарха Пајсија, те „Преношења тела светог Луке у Смедерево“, два рада која се сматрају најбољим Руварчевим критичким издањима историјских извора.

Руварац је нешто издавао и анонимно. 1867. године издао је био низ докумената о Револуцији из 1848. године, а потом низ мањих извора, као што су повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу. Иларион Руварац није био строго усредсређен на један период српске историје, нити на једну тему, већ се бавио већим бројем различитих проблема током различитих периода: од средњег века, преко историје српског народа под Турцима, до његове историје на територији Хабзбуршке монархије. Његове расправе о неким питањима из српске историје средњег века нарочито су значајне јер су се дотакле тема које се нису преиспитивале, као што су питање да ли је краљ Вукашин убио цара Уроша, да ли је Вук Бранковић заиста био издајник у Косовској бици, коју је титулу стварно носио кнез Лазар, и слично. Занимљиво је да је Руварац своје расправе о оваквим питањима објављивао плански, у периоду кад се прослављао јубилеј тог догађаја, па је тако критичку биографију кнеза Лазара одлучио да напише уочи обележавања 500 година од Косовске битке. Ова биографија излазила је у наставцима у часопису „Стражилово“ током више од годину дана, а 1888. објављена је као књига „О кнезу Лазару“. Ово дело најзначајније је Руварчево дело и одличан је пример критичке историографије, уз све мањкавости којих је и аутор био свестан.

Руварац се такође бавио и извесним заблудама из црногорске историје у периоду кад се славило двеста година од настанка династије Петровић-Његош. Тако је у свом делу „Монтенегрина“ инсистирао на томе да је мишљење о вековној црногорској независности од Османлија заблуда, те да су и црногорска племена, као, уосталом, и остали делови српског народа, потчињена турској власти. Руварац није заобишао ни питање о Великој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем из 1690. Овде га је занимало неколико питања: о хронологији сеобе, броју Срба који су у њој учествовали, те какав је био однос између цара Леополда и српског народа. Успео је да покаже да се сеоба заиста одиграла 1690. године, али и да је број од преко пола милиона српских исељеника, а који је био у оптицају међу његовим савременицима историчарима, претеран, те да их је највероватније било 70−80 хиљада. О односу са царем Леополдом Руварац је сматрао да је Србима овде учињена милост као према избеглицама које су бежале пред турском војском, односно да Срби нису могли бити уговорна страна у преговорима с царем. О овом питању Руварац није схватао да су привилегије које су од аустријског цара добили Срби представљале посебан уговор – не уговор равноправних страна, али ни једнострану милост. Ове Руварчеве тезе о Сеоби Срба критиковао је 1901. године Милутин Јакшић у свом раду „Природа преласка Срба у Угарску 1690. и привилегија“.

Важно историјско начело које је утврдио Руварац јесте да као историјске изворе треба избегавати фалсификате и традицију, а насупрот томе фокусирати се на изворе који су по времену и месту настанка најближи догађају о коме говоре. Његов историографски рад, који је био надасве разнолик, а увек темељан, донео је Руварцу низ признања. Само две године након што је почео редовно да објављује радове и изворе изабран је за члана Српског ученог друштва (1869), а 1888. постао је редовни члан Српске краљевске академије.

На српску историографију, па и на српску културу 19. века, дубок је траг оставио сукоб Илариона Руварца с Пантом Срећковићем, главним представником српске романтичарске историографије 19. века. Овај сукоб започео је након што је Руварац објавио расправу „Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша“ 1879. године. И Руварчев следбеник и савременик, Љубомир Ковачевић, објавио је рад на исту тему исте године, а обојица су у радовима доказали да краљ Вукашин није могао да убије цара Уроша јер је погинуо у Маричкој бици, која се одиграла 26. септембра 1371, док је цар умро почетком децембра исте године. Ова два рада изазвала су бурну реакцију Панте Срећковића и осталих заговорника српске романтичарске, ненаучне историографије, јер су схваћени као напад на српску народну традицију. Расправа се потом раширила и на друге теме из српске историје.

Иларион Руварац

Друти велики потрес Руварац је направио својим делом „О кнезу Лазару“ уочи 500-годишњнице Косовске битке, у којем је исто тако изнео доказе да је Лазар Хребељановић био кнез, а не цар. До овога је Руварац дошао консултујући велики број различитих историјских извора које је детаљно тумачио и анализирао. Управо је „О кнезу Лазару“ дело одговорно за утврђивање његовог начела да треба избегавати традицију и фалсификате као историјске изворе, него оне изворе који су по времену и месту настанка блиски догађају о ком сведоче. Ова Руварчева налазишта о кнезу Лазару нису усталасала само интелектуалну елиту, него и ширу публику. Заговорници критичког приступа историји имали су став да нарацију о прошлости треба заменити доказима, и тиме су рушили устаљена схватања за која се мислило да су непроменљива. Руварац је ту предњачио, као оштар полемичар чије су расправе биле занимљиве и изазивале реакције код сваког ко их је читао. Представници романтичарске струје, с друге стране, нису овим били одушевљени, јер су сматрали да овакво рушење ауторитета народне епске поезије доводи у опасност српско национално биће, а и национални интерес.

У сукобу Руварца и романтичара као следећа тачка уследила је критика Срећковићева два тома Историје српскога народа, издатих 1884. и 1888. године. Руварац према овом делу није био нежан: темељно га је изанализарао и указао на многе грешке и недостатке, а који су се тицали Срећковићевог непознавања основних историјских чињеница, потом језика, и напослетку његовог погрешног тумачења извора. Иако је Срећковић и сам био склон полемици и дискусији, на ову критику није одговорио истом мером – Руварчеви су аргументи били толико добри и утемељени, да на њих није имао чиме одговорити. Како је Срећковић био угледан наставник Велике школе, овим Руварчевим нападима и њен углед је доведен у питање. Овај суков двају историчара, који је трајао више од деценије, завршио се 1893. одласком Срећковића у пензију, те се не зна да ли је он на крају признао своје грешке или се ипак до краја држао својих уверења. На његово место професора историје у Великој школи дошао је одмах затим Љубомир Ковачевић, поборник Руварчеве школе.

Још један представник романтичара нашао се на мети Руварчеве критике. То је био Милош С. Милојевић, који додуше није ни претендовао на звање и занимање историчара, него се више бавио националном пропагандом, као и сузбијањем бугарске пропаганде у Старој Србији. Да би доказао своје тврдње, у свом списатељском раду Милојевић није презао од позивања на народну традицију, па чак и гласине. Тако је у свом делу „Правила св. Петке Параскеве српске“, које је издало Српско учено друштво, објавио текст за који је тврдио да представља историјски доказ да света Петка Параскева има српско порекло. Ово је Руварац децидно критиковао у свом чланку „О раду Милоша С. Милојевића“, објављеном у „Гласнику Матице српске“ 1873. године. Показао је, и то користећи научни метод, да је текст у „Правилима св. Петке Параскеве српске“ пун анахронизама, те да је Милојевић на тексту практично изменио и допунио српску историју на недопустив начин. Даљи ток ове расправе није био ни научан ни блистав. Милојевић је на критику одговорио 1881. упућујући Руварцу личне увреде попут оних да је бугарофил и издајник српске народности. Праве аргументе за своје становиште није дао, те није било простора за озбиљнију полемику. Руварац није био једини који је оспоравао Милојевићев рад: као неоснован с историографске тачке гледишта, те без икакве научне вредности, оценили су га и Милојевићеви савременици.

Руварац је велику пажњу посвећивао знању језика, и увек је од себе желео више. Знао је старословенски, латински и немачки, грчки и италијански мање него што је желео, мађарски је слабо познавао, а турски није познавао уопште. Након што би историјске изворе прочитао и разумео, Руварац је као следећи корак радио правилну класификацију извора. Изворе је делио на документе (дипломатичке изворе) и писце (наративне изворе), а у документе је убрајао писма, листине и записе савременика. Највише је веровао повељама и записима савременика. Није био толико наклоњен наративним изворима, које је често строго критиковао. За њега су посебна група извора били српски родослови и летописи, с тим да је више ценио летописе, јер је сматрао да су родослови позни и непоуздани. Кад би изворе класификовао, на ред је долазила процена веродостојности на основу критике. Руварац је примењивао два нивоа критике: унутрашњу критику самог извора, и спољашњу, поређењем с другим изворима. Тешка места у изворима била су му посебно интересантна и изазовна, те их је понекад разматрао и по више година. У овим ситуацијама веома су му помагали његова општа начитаност, оштроумност и интуиција.

У свом делу „Прилог испитивању српских јуначких песама“ (1857–1858) Руварац се бавио питањем народне традиције и колико је она поуздан извор. Ова тема пре њега није преиспитивана. Присталице народне традиције као историјског извора сматрале су да она јесте поуздан извор и да верно сведочи о догађајима. Разлику између историје и традиције објашњавали су тиме што историја није довољно позната, па је могуће допуњавати је подацима из епске поезије. Руварац је у свом делу темељно испитао српске епске песме и показао да су оне заправо јуначке скаске код којих су груписане личности и мотиви из колективног памћења, а да потичу од старих митова који иду чак до заједничког индоевропског наслеђа. Посебан део „Прилога испитивању српских јуначких песама“ Руварац је посветио анализи српских народних песама, и трудио се да основу на којима леже повеже с индоевропским скаскама. Најуспешнији је био код песме о Балачку војводи и хрту Караману – код неких других није био нарочито успешан.

Инсистирање на историјским изворима уместо традиције донело је Руварцу лошу репутацију код противника: писали су да је непријатељ српског народа, издајник српске народности, рушитељ народних светиња, бугарофил, и слично. Наравно, ове одреднице машиле су мету. Руварац је био родољуб, али и научник, и није желео да родољубље међа у историјско истраживање. Био је против лажног величања прошлости и видео је ово као сметњу за национално напредовање. О развитку српског народа није волео да говори, али његов став о овоме није био ни близу оног који су му приписивали противници. Имао је пуно поверење у способности српског народа: „Тако је то од искона било! Србљани и Срби радили су, подвизивали се и изводили дела од славе, од небеске и земаљске славе, а Бугари опевали су и описивали та дела славна и препохвална Срба и Србљана“. Дубоко је емпатисао с патњама српског народа и поредио их с патњама народа Израиља према старозаветном пророку Данилу. Ипак, будући научник, није много хајао за сентименталност, и књижевно ју је уобличио само у посвети мајци свог рада „О кнезу Лазару“. Имао је врло негативне статове и осећања према лажној сентименталности и театралном патриотизму.

Никола Радојчић управо Руварчеве „Прилоге“ који су објављивани 1857–1858. сматра најтемељнијим дотадашњим историјским радом код Срба. Руварац је такође честим цитирањем Ранкеа показао да је добро познавао и питања највише историјске науке. Иако је несумњиво и очигледно Иларион Руварац много допринео српској историјској науци, сврху свог рада одређивао је врло скромно. Веровао је у поучност историјског знања, али то није видео као главни задатак историје. Очекивао је једнаку непристрасност од историчара и читаоца, а у лажи видео сметњу расту и напретку у духовном животу. Иларион Руварац био је критички настројен историчар који је веома држао до историјске истине до које ће се доћи строгим критичким методом. Истовремено, разумео је да је та истина и нестална и променљива, и у складу с тим био је спреман да своје ставове ревидира. Био је противник мешања научног и књижевног рада, као и меандрирања историје с дневнополитичким циљевима. Историјске судове давао је тек након дугог промишљања, а своје политичке ставове саопштавао је дипломатски и вешто.

др Милош Савин, историчар

Културни центар Новог Сада

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *