Проф. др Ненад С. Милошевић: О „пливању за крст“

У последњих неколико деценија су на сцени јавних наступа наше помесне Цркве светосавске одомаћени неки, на први поглед – богослужбени, обичаји који су са одушевљењем прихваћени у ширим слојевима нашег народа.

Поред јавног паљења бадњака и све популарнијих „литија“ ту се посебно истиче такозвано „пливање за крст“, свечаност која се приређује у част празника Богојављења (19/6 јануара). Колико је овај обичај, заједно са другим овде поменутим, популаран говори и многољудна публика која прати свечаност, али и заинтересованост медија који доприносе значају целог догађаја.

Порекло овог „чина“, или боље речено – чињења, се може довести у везу са уставном литургијском праксом богојављенског благослова вода (εὐλογία τῶν ὑδάτων), која се од древности практикује у јелинофонским Црквама, али и са популарним руским обичајем купања у отвореним водама на празник Богојављења. Нажалост, овде код нас новоустројена пракса би могла да се третира само као неуспели покушај уобличења оригиналног локалног „чина“. На сву срећу сам обичај није настао вољом и одлуком црквених власти, а још мање неком посебном духовном потребом уцрковљених верника. Обичај се појавио иницијативом спонтаног полета у слободнијем доживљају Цркве и њеног богослужења, што се види и из самог садржаја програма који се приређују. О неком поретку или пак типику нема ни назнака, а сваки литургијско-богословски смисао је демантован самим чињењем. Коначно, садржина програма се може дефинисати више као нека својеврсна спортска манифестација са религијским предзнаком, врло често допуњавана, или „украшавана“, елементима маскенбала.

Оваква једна манифестација не би била проблематична када у њој не би учествовали свештенослужитељи као предводници „обреда“, и када Часни Крст, и поред неоспорног поштовања који му неизоставно указују пливачи, не би био кориштен као такмичарски реквизит, попут  ватерполо лопте. Стога сматрамо да би, у циљу чувања свештености празника Богојављења, Часнога Крста и црквених свештенорадњи, морао да се разлучи јеролошки садржај од фолклорног, односно спортског.

Чин великог водоосвећења настао је у дубокој древности у оквиру свете тајне крштења која се савршавала на одређене празнике (Велика Субота, Педесетница, Божић, Богојављење, Лазарева субота). Освећена вода на празник Богојављења имала је посебан значај за верујуће управо због тога што је на тај празник вршена успомена на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану, па су верни захватали ту воду и односили је ради освећења домова, пијења и кропљења њоме током читаве године. Потапање Часнога Крста у освећену воду, које је настало када крштења више нису обављана на празник Богојављења, као да је требало да буде замена самом погружавању катихумена, те је на тај начин истакнуто символичко погружавање Господње у Јордану. С обзиром да су се од самих почетака црквене историје крштења обављала и у стајаћим и текућим водама природно је било да се и водоосвећење савршава над њима. Током византијског периода развоја богослужења дошло је до комбинованог начина водоосвећења, у храму (крстионици) и на отвореним водама (реци, мору, језеру).

Дакле, тамо где постоји обичај и где то околности дозвољавају, излажење на реке или друге воде уз појање тропара био је наставак чина освећења воде у храму. Трократно пак потапање Крста у воду, било у купјељ у храму, било у реку или море, уз појање тропара Во Јордање крешчајушчусја… завршни је свечани чин великог водосвећења, и само као такво оно може бити третирано од стране свештенослужитеља и верног народа. Свако одступање од овог поретка и придавање неког другог смисла или садржине представља грубо огрешење о свештеност чина и дело је светогрђа.

Најузвишенији вид исказивања поштовања Часном Крсту, јесте литургијски третман  те најдрагоценије хришћанске реликвије. И поред честих ненамерних, али и непромишљених употреба Живоноснога Крста , попут многобројних изображења крста у нашим храмовим (често непримереним и претераним – по подовима, на прекривачима или намештају, до разноразноврсног потрошног материјала који се продаје у црквама – н.пр. брикетима), Црква је истакла ауторитативан образац по коме се треба равнати при свакој употреби овог спасоносног оруђа – сад животниј, а то је чин воздвижења Часнога Крста, који се савршава на истоимени празник – Крстовдан. Са коликим благочешћем, са коликим страхопоштовањем и са каквим благољепијем се ово непобједимоје оружије износи на поклоњење говори богослужбени устав тога празника. По правилу, а како нам сведоче најстарији писани споменици,  Крст за благосиљање (σταυρός εὐλογίας) се чува  у ризници храма, а у новије време на часној трапези (не да би био при руци свештенослужитељима за сваку пригоду, већ зато што је трапеза најпоштованије место које приличи његовом похрањењу), и њиме на Литургији благосиља (само) архијереј,  закључујући молитву анафоре  благословом: И да буду милости Великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (што у суштини и јесте неизоставно воздвижење на свакој Литургији, као њен структурални елеменат). Употреба пак Крста у друге сврхе, попут натјецатељске под називом „пливање за крст“ није у сагласности са црквеним етосом поштовања Крста Господњег.

Обичај купања (погружења у отвореним водама) који практикују браћа Руси и у неком виду браћа Јелини јесте благословен обичај, не различит од оног првобитног – пијења и кропљења освећеном водом. Пошто верујемо да се освећењем воде на празник Богојављења, било у храму било на реци, освећују све струје вода под небом, добровољно купање у водама тога дана за хришћане представља изузетан благослов освећења сопственог тела, својеврсна обнова крштењског погружења.

Имајући све ово у виду и настојећи да будемо верни предању Цркве и поштујући богослужбени поредак, сматрамо неопходним да одговорни црквени пастири прибегну литургијској акривији и побрину се да чин великог водоосвећења буде свештен и неповређен. Појединачна, или пак групна погружавања верних у воду могу да се врше самоиницијативно на сваком прикладном месту. Притом, спортско-такмичарске приредбе несумњиво треба подржати у смислу изградње витешког духа и чврстог карактера заснованог на хришћанским вредностима, при чему би их требало организовати на примеренији начин.

Проф. др Ненад С. Милошевић,
редовни професор Православног богословског факултета у Београду

СПЦ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *