ЕПИДЕМИЈА КУГЕ У СРБИЈИ 1837. ГОДИНЕ И МЕРЕ ЗАШТИТЕ

Кроз историју су се јављале неочекиване појаве које су мењале њен ток. Још од најстаријих времена забележена су сведочења о најстрашнијој болести  човечанства, на чији се помен у глави стварају апокалиптичне сцене. Реч је о куги, чија се тешка епидемија са великом стопом смртности понавља кроз историју десеткујући читаве пределе.  Велике епидемије прати и као неписано правило   ширење панике, у периоду када није било лако стићи до правих информација то је стварало  хаос, што је додатно људе коштало живота. У средњем веку имамо хајке на троваче и вештице, који су сматрани главним узрочницима помора. Пребацивањем у данашњи контекст опасно је у медијима износити ко је болест пренео и одакле, јер су у прошлости такве особе биле изложене линчу. Колики је страх постојао у нашем народу од ове болести говори и чињеница да је добила и митолошки карактер, персонификован у облику старице рашчупане косе, са црним дугим ноктима којима ноћу затрује све што додирне, ово митолошко биће је Чума, односно српски назив за кугу.

У новијем периоду остала су опширна писана сведочанства о епидемији куге у Србији 1837. године и мерама које је тада предузео књаз Милош Обреновић за њено сузбијање. Наиме, у Србији у првој половини 19. века није било нарочито много начина да се донесе болест, јер је инфраструктура била неразвијена, путовали су углавном трговци главним друмовима и болест се само могла јавити у успутним станицама трговаца или других путника уз главне путне правце. Но, пре него што кренемо да говоримо о самој епидемији у Србији у 19. веку важно је ставити се у контекст тога времена.

  • Када у данашње време дође до избијања епидемије ми већ имамо успостављен здравствени систем, велики број лекара, установе здравствене заштите у сваком општинском месту, затим Клиничке центре у већим градовима. У Србији у првој половини века тога нема, здравство је тек у повоју, а Србија 1837. године има свега 18 лекара.
  • Друга важна ствар, јесте да у Србији, али и свету тога времена није било лекова којих данас има, није било медицинске опреме коју данас имамо, дакле није било ни респиратора нити било каквих сличних апарата за медицинску негу.
  • Трећа ствар коју је важно знати је, да је већина становништва Србије била неинформисана када се 1836. године већ појавила куга у Турској, јер тада није било медија и информације су се ретко добијале из прве руке и проверених извора

Дакле, требало је да 1837. године, држава без здравствених центара, лекова и са само 18 лекара успе да се избори са епидемијом за коју већина, иначе сујеверног становништва није ни знала да долази. Поприлично немогућ задатак из данашњег угла гледања, узевши у обзир општу здравствену заштиту  у свету као и код нас. Међутим, ова мала држава се у том тренутку носила најбоље што је могла, победила је ову болест и избегла катастрофу.

Први подаци о куги у Турској јављају се спорадично 1836. године, али је то у том тренутку деловало далеко и нико није озбиљно схватао нити веровао у гласине. Међутим, куга се чак и за тадашње услове брзо ширила главним путним правцима и брзо је дошла до Ниша, који је у том тренутку био део Турске. Важно је истаћи да су већи градови у Србији укључујући и Београд имали турске војне посаде, које су се смењивале управо пролазећи преко Ниша, тако је Ниш већ 1837. године постао једно од жаришта и база за ширење епидемије на овим просторима.

Занимљиво је да Турска није све до 1838. године увела неке конкретније мере иако је већ била јако погођена епидемијом. Сведочанства из Ниша тог периода су застрашујућа, углавном их сазнајемо преко Алексинца који је у том периоду био најважније насеље Кнежевине Србије према Нишу. Ти извори говоре нам о томе да је дневно умирало и по 100 особа у Нишу и околини, узевши у обзир те услове и тадашњи број становника, то уопште није занемарљиво. Опаке последице епидемије куге осетиле су се и у Пироту, где се становништво преполовило, само је било питање времена када ће се болест појавити и у Кнежевини Србији.

Са друге стране Кнежевина Србија предузела је конкретније мере ради превенције, односно заустављања ширења заразе. На граници су ископани ровови, уведене су учесталије војне страже које су надгледале границу, а на прелазима су успостављени карантини, у којима су сви који су прелазили морали да остану шест недеља. Занимљиво је да су чак одштампане и брошуре са упутствима за лечење и превенцију од куге и колере иако је већи део становништва укључујући самог књаза Милоша био неписмен. Међутим, неписмени књаз умео је добро да изабере људство и за главног надзиратеља границе одредио је Аврама Петронијевића са чувеним упутством: Пребудите тамо и чувајте, ама да и врана не прелети.

У пролеће 1837. године десило се неизбежно, један од војника који је послат као део војне посаде у унутрашњост Србије умро је у карантину у Алексинцу. Међутим, већи је проблем био тај што је још један војник умро на путу ка Београду, а многи војници су стигли до Београдске тврђаве. Наиме, иако су предузете чврсте мере, Кнежевина Србија је тада била у специфичном статусу, имала је аутономију под суверенитетом султана, а њени органи нису имали ингеренције над турским војним посадама на њеној територији. Управо тај сплет околности је допринео да турске војне посаде пролазећи долином Велике Мораве и коначећи по њеним варошима на путу ка Београду буду главни преносиоци заразе. Када се сазнало за ове случајеве књаз Милош је чак опсео Београдску тврђаву како се не би из ње болест проширила на тадашњу београдску варош, односно доњи град, који је чинило претежно српско цивилно становништво.

Убрзо се болест проширила и на домаће становништво у Поморављу, први смртни случај међу српским становништвом појавио се се у Ражњу, а онда су следила остала места дуж Велике Мораве, међу којима Параћин, Јагодина, Ћићевац и друга мања места. Сва ова места брзо су стављена у потпуну изолацију, под претњом смрти у случају кршења изолације. Колико је важно да се брзо реагује и озбиљно схвати ситуација, али и колико је ефикасан систем изолације и карантина показује чињеница да је зараза успешно локализована. На овом подручју за све време трајања епидемије оболеле су 243 особе, од којих је 193 умрло, другим речима смртност је чинила 79.4% од укупног броја заражених. Можемо само мислити какве би последице биле са толиком смртношћу да нису предузете на време одговарајуће мере.

У последњој фази епидемије 1837. године важно је било очистити заражено подручје, за шта посебне заслуге има доктор Карло Нађ. Сви објекти у којима су боравили заражени од куге су спаљени, најгоре је у овоме прошла варош Ражањ, која је у потпуности спаљена и чак премештена на потпуно другу локацију. Тако је једна мала држава сујеверног народа, без здравствених центара и лекова, са само 18 лекара успела да победи епидемију куге одговорношћу и брзом реакцијом.

Милан Виденовић/Блог Филозофског факултета у Нишу

http://www.politika.rs/scc/clanak/449784/Pogledi/Kako-se-knez-Milos-borio-protiv-kolere-i-kuge.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *