Георгије Острогорски (1902-1976) – највећи византолог XX века
Академик Георгије Острогорски (1902-1976), дугогодишњи професор византијске историје на Београдском универзитету и оснивач Византолошког института САНУ, једно је од највећих имена византологије XX века, добитник многих домаћих и страних научних признања. Рођен у освит ХХ столећа, у јануару 1902, у Санкт Петербургу, Г. Острогорски, иако је потицао са севера, према властитом признању, никада није волео зиму. После Октобарске револуције, у годинама грађанског рата које су биле тешке и гладне, са породицом се преселио на имање у суседну Финску. Раних двадесетих година обрео се на гласовитом Универзитету у Хајделбергу где је углавном слушао предавања из социологије, политичке економије, филозофије, историје, класичне филологије и археологије. Међу предавачима су били и знаменити професори: Карл Јасперс, Лудвиг Курциус, Фридрих Гундолф, а четврту годину је одслушао у Паризу, код чувеног Шарла Дила. Пошто је одбранио докторску дисертацију о византијској сеоској општини, објављену 1927. године, Острогорски је предавао у Бреслау, тадашња Немачка (данас Броцлав у Пољској).
После Светског византолошког конгреса у Београду 1927. године, добио је неочекивану повластицу: железничку карту прве класе у трајању од месец дана и онда се први пут непосредно срео са византијским наслеђем. То је догађај којег се радо сећао и који је наводио у свим својим причама о пређеном животном путу. Том приликом посетио је старе српске манастире Студеницу, Сопоћане, Грачаницу, а извесно време се бавио и на Светој Гори. „Тај пут, ти сусрети, све што сам видео и доживео” – присећао се много година касније – „било је толико садржајно, ново и тако снажно да је на мене оставило дубок утисак.
”Острогорски је у Београд дошао тек неколико година после првог позива за који је најзаслужнији био проф. Станоје Станојевић. Наводио је како су са приближавањем Хитлеровог доласка на власт услови за рад постајали све гори, како су студенти били опијени национализмом и како су духовна клима и окружење постајали све неповољнији за многе чувене научнике. Урођеним даром историчара исправно је проценио куда ће кренути Немачка и прихватио је стари позив наших историчара, па се у августу 1933. године појавио у Београду. Даљи догађаји су сасвим недвосмислено и јасно показали да је млади истраживач на најбољи могући начин испунио очекивања оних који су се залагали за његово довођење у нашу престоницу. Од доласка у Србију, 1933, до пензионисања крајем 1973, односно смрти 1976 , дакле у периоду од преко четири деценије, његова научна делатност везана је за нашу средину.
У марту 1948. године основан је Византолошки институт Српске академије наука, јединствена научна установа те врсте у оновременој Југославији. Почев од 1952. покренут је часопис Зборник радова Византолошког института (у међународној византологији препознатљив по сигли ЗРВИ). На иницијативу Георгија Острогорског остварена је давнашња идеја и покренута је капитална едиција Византијски извори за историју народа Југославије, у којој су, поштујући хронолошки редослед, прикупљане и по одређеном систему научно обрађиване све вести византијских писаца које се односе на народе бивше Југославије, у првом реду на Србе.
Као изванредан педагог, проф. Острогорски је оставио велики број ученика јер је и сам говорио „да су најважнији увек људи”. Већина његових ученика је каријеру текла у Србији, али су поједини добили катедре и у иностранству. Треба поменути Јадрана Ферлугу (1920-2004), професора у Минстеру (Немачка), или Баришу Крекића, професора у САД.
Наследник Острогорског на месту шефа катедре, као и директора Византолошког института био је Божидар Ферјанчић, који је више од двадесет година, од 1976. до 1998, веома успешно предводио српску византологију и на најбољи начин наставио традицију свог великог учитеља.