Владимир Коларић: Слободарско позориште Луке Пиљагића

Лука Пиљагић је жива демострација идеје о позоришту за које је довољан глумац, некакав празан простор (макар и без оне две даске, односно без конструисане, означене и од гледалишта одвојене бине) и наравно – публика. Потекао у водећој школи глуме, позоришне уметности и, зашто не рећи, школи слободе – позоришту  КПГТ, стваралаштво Луке Пиљагића није у потпуности сводиво ни на праксу и наслеђе овог врхунског позоришног феномена наше, европске и светске културе. Друга реч за овог глумца је слобода, ничим спутана. Осим императивом да се глуми, ма где, ма како, биле то позорнице професионалних, аматерских, алтернативнох позоришта, школа, клубова и сплавова, фестивали или улица, пред камерама или публиком свих врста и свакојаке бројности, само да се глуми и да се глумом живи.

Ово је просто глумац код кога нема забушавања, јер нема лажи, самопоромоције, интереса. Својим прекаљеним телом, у ауторској представи „Вечне приче“ (2016), замишљеној као омаж Шекспиру али и Пиљагићевом учешћу у КПГТ-овом Шекспир фесту пре тридесет година у Суботици, он демонстрира сву конкретност позоришта и историје, сурову конкретност власти и ослобађајућу конкретност живота.

Призоре из Шекспирових трагедија и историјских драма Пиљагић на почетку и на крају представе уоквирује Есхилом и Имреом Мадачем, Есхилом као ступањем у историју и у позориште (трагедију!) истовремено и Мадачем као причом о историји и вечности, људском роду као таквом.

Има у тој сведеној и енергичној представи једне истинитости која је у сагласности између речи и дела, живота и уметности, једне аутентичне перформативности која од ове представе, без патетике речено, чини истински позоришни чин, позориште као такво, оно најпростије и најлепше због чега је позориште увек постојало и увек ће постојати. Конкретност присуства и присност сусрета, без позе и лажи, и које већ самим собом разобличава позу и лаж – то је оно што се у позоришту увек памти, и што је позориште. А „Вечне приче“ чувају нешто од те ватре.

Слободарство Луке Пиљагића, не само као инстинкт него и као идеја ослоњена на наше најплеменитије наслеђе, највидљивије је у представи „Давид и ја“, према Кочићевом „Јазавцу пред судом“. Наш пораз је, између осталог, и у том фолклорном, шала-комика, свечана-академија приступу сопственом наслеђу, том репресивном мртваштву којим се успешно дезактивира свако дејство и сваки значај најслободарскијих слојева ове културе, а која је најбоља, и која је уопште култура, онда када је слободарска.

Јер слободарство, поред застрашујуће одговорности,  подразумева и једно лудило, безобразлук, непокорност, лудизам. Не манипулацију и оков више, репресивну органицистичку метафизику народњаштва, чији је врхунац управо представа малог („простог“) човека из народа – пука машина терора која ништи и негира сваког појединца, сваки његов покрет, глас, сваки његов покушај да се већ и самим тим правом на покрет и на глас супротстави неизбежној судбини покоравања, помирености са животом који је само мука и тупо клање, кад је већ притисло толико да не може да буде ни илузија.

А код Луке Пиљагића, у његовој – у истинском панк ставу – театарској обради Кочићевог „Јазавца пред судом“ („Давид и ја“, 2016) нема тога, већ само јадног понижаваног човека појединца у жрвњу безочне репресије, али и даље човека, и даље појединца. Који, и ако је метафора, и ако је гласноговорник, и ако је тип – ипак и пре свега самим својим присуством и захтевањем права на то присуство опонира мртвилу помирености, манијаштву жељних власти и манијакалном систему оних који власт желе толико да су заборавили на себе саме, чак и не зажаливши због тога.

Пиљагић својим извођењем активира слободарски потенцијал овог великог текста српске традиције, дајући нам наду да се још нешто може, да овај кукавичлук и уштројеност нису све што нам је преостало. Да нешто, ипак, зависи и од нас самих.

Поред ослањања на велика дела наше и светске културе, Пиљагић на изузетно занимљив начин корссти поезију као материјал и полазиште за позорини чин. Поезија је била најбоља када није била раздвајана од певања и одигравања. И данас се на Истоку, па и у Русији, чувају такве традиције, где је поезија оно по треба да буде тек кад се изводи – у споју изговарања, песме и глуме, чувајући конкретност извођачевог присуства, догађајност изговорене речи и заједништво учешћа у истом симболичко-перформативном простору.

Представа Луке Пиљагића „Просипање златне рогозе стихова“ (2018) је ипак пре свега позориште, позоришни чин, које поред изговарања стихова подразумева и песму, сведен али прецизан гест и реквизиту са прегледном знаковно-симболичком функцијом.

Представа, поред тога, има  јасну структуру, где поезија, на проживљен и нимало декламаторски и патетичан начин „просипана“ пред публику, није распоређивана произвољно, него тако да прати и поетски трансформише читав људски живот, и то не било који живот, него баш живот тог конкретног, овде-и-сада Луке Пиљагића, у његовом дијалогу, и као човека богатог искуства и као глумца, са великим песницима са којима осећа да је у сагласју. И то не, како је истакао у једном лепом разговору, сагласју на анегдотално-интригантском нивоу, повезаном са пикантеријама из живота песника, већ баш са оним што остаје иза њих – песмама.

Као што иза глумца, после свог сећања, проживљавања и давања остају само, као на крају ове представе, ципеле вечитог путника и шешир који покрива главу и који прихвата скромна уздарја – али, ипак, и успомена, лебдећа реч и трептај у срцима.

Рогоз је један од симбола чистоте, на кога су у Индији полагали преминуле како би наставак њиховог пута био што растерећенији од све прљавштине некупљене од света. Одигравање Луке Пиљагића, којим нас овај глумац-подвижник враћа на истинске, трагедијско-литургијске основе позоришта, такође је једно прочишћавање, оно што би уметност морала да буде у нашим животима.

Лука Пиљагић, један од најплеменитијих и најсуштинскијих изданака велике традиције КПГТ-а, је својом храброшћу, непосредношћу, посвећеништвом, енергијом и слободарством, много од онога што ми данас више већином нисмо.

Али позориште је ту, ако отворимо очи и припустио га у срца, да нам помогне да се пробудимо и кренемо даље, у нашу личну и народну слободу, тамо где нам  је једино и место.

И најзад,  Лука Пиљагић је патетиторао један још радикалнији позоришни чин – Позориште на бициклу (2021), где глумац управља бициклом, снима се камером фиксираном на управљачу, возећи се градским простором, без унапред зацртане и најављене путање. Овде више нема ни означене и фиксиране сцене, јер сценски простор, простор сценског чина дефинише кретање бицикла којим управља глумац, изводећи поезију, углавном према искуству представе „Просипање златне рогозе стихова“. Можемо рећи да је простор извођења овде не само дефинисан покретом, кретањем, већ је он покрет и кретање само, које у још већој мери фиксира пажњу на глумца. Глумац је у оваквој позоришној форми у још већој мери препуштен тренутку, случајности, непредвидљивости, дакле самом себи и свом извођаштву, док статус и позиција публике, која овакву предству може да посматра искључиво онлајн (https://www.youtube.com/watch?v=GVSCEnuIjwk ), преко снимка, ову позоришну форму води ка медијском проширивању, односно мултимедијском и хибридном уметничком облику.

Својим последњим пројектом, Позоришта на бициклу, Лука Пиљагић радикализује и можемо речи максимализије идеју аутентичног позоришта у ком гледалац посматрајући истовремено присуствује рађању позоришног чина, чиме као да се руше све преграде између извођача и публике и озбиљно преиспитују све уобичајене стетичке и поетичке релације сценске уметности и уметности уопште, стављајући пред нас и оживљавакјући у нама живот сам, животну енергију саму, извођењем прочишћену од сујета и баналности, живот од ког је остало само оно од њега најбоље, његова енергија, његова жива душа. Зар то не би могла да буде једна од најлепших потенцијала уметности, њена истинска утопија? Чији је Лука Пиљагић свакако један од пророка и – истовремено – подвижника.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *