Дејан Лукић: Подвижнички карактер спорта (спорт као подвиг)

Када говоримо о значају хришћанског подвига, увиђамо да реч подвиг у свом изворном значењу представља кретање, усавршавање и динамично узрастање које није ништа друго до живот или животни пут који води у заједницу са Богом. Са друге стране, такође смо сведоци да бављење спортом представља један начин живота који је превасходно усмерен на човеково усавршавање односно, пут изградње, те се на тај начин долази до закључка да нас и један и други термин упућују на начин живота којима је заједничка основа тежња за напредовањем и као такви представљају својеврсни подвиг, јер живети искуством Цркве значи сведочити Истину и бити делатни подвижник, док, у спорту сведочимо једну другу реалност која се такође на најбољи начин остварује активним спортским радом.

Будући да подвиг није дело појединца, и ако свој смисао не тражи у Евхаристији, није делотворан, увидећемо да подвиг представља догађај заједнице, јер сваки човек као саборно биће није у стању да оствари своје подобије као самобитна јединка и стога свака врста подвижништва треба да извире из живота Цркве, која је ништа друго до Тело Христово, односно Света Евхаристија. Спорт такође, без обзира да ли је екипни или индивидуални никада није фокусиран само на појединца, јер је незаобилазни сегмент постојања било које спортске организиције кохезивно деловање тренера и студената, односно вежбача.

Познато нам је да сваком успеху предходи одређени напор или посвећеност, док са друге стране за обожење, као превасходно дар од Бога неопходан је такође човеков потврдан одговор који је прожет духовним трудбеништвом. Вечнобитије није могуће задобити, ако предходно нисмо стекли добробитије, указује нам св. Максим Исповедник. Нису ли највећи подвижници били највећи сведоци у борби са страстима? Зар њихов живот није био непрестана духовна борба? Нису они узалуд називани, аскетама, односно духовник атлетама: „јер Царство Небеско се са напором осваја, и подвижници га задобијају“ (Матеј 11,12)

Спорт пре свега представља позив у заједницу, и то заједницу храбрих и поштених људи, стога, се хришћански етос уклапа у овакве облике друштва, дакле добија врлинске особине хришћанства. Стога, треба имати на уму да већина спортова могу да постану начин подвижничког напора савременог човека да изађе из колотечине индивидуе и да се укључи у заједницу. Такође, неопходно је нагласити да хришћанска етика никада није претендовала да постане један устаљени праксис прошлости, јер она свој идентитет црпи, пре свега, из будућег Царства Божијег, и као таква она се уклапа у свако време и различите цивилизације, преображавајући их, чинећи људе из различитих временских и културолошких периода хришћанима, где они иако потпуно различити добијају идентитет хришћанског етоса.

Аутор: Дејан Лукић, мастер теолог

Leave a Reply

Your email address will not be published.