ХРИСТОВА ЕСХАТОЛОШКА БЕСЕДА

Како разумети есхатолошки говор Господа Исуса Христа у Еванђељу по Матеју (25,31-46)? Еванђеље по Матеју садржи један говор Исуса Христа који се назива есхатолошки и који нам је предат једино у овом Еванђељу (Мт 25,31-46). Овај јединствени текст описује последњи Христов долазак, долазак Сина Човечијег, окруженог анђелима, седећи на престолу славе своје (Мт 25,31).

Пред Сином Човечијим сабирају се „сви народи“ које он потом разлучује „као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве“ (Мт 25,32-33). Надаље, текст се може поделити на две велике целине: дијалог Сина Човечијег са онима који су са десне стране, који су благословени од Бога и примају Царство које им је припремљено од почетка света. Они су се удостојили Царства делима љубави према потребитим, не знајући да су сваки пут чинећи дело милосрђа, као што је нахранити гладног, напојити жедног, примити странца, обући нагог, посетити болесног или утамниченог, то чинили самоме Христу (Мт 25,34-40). Окупљени са леве стране бивају, насупрот томе, одбачени у „огањ вечни“, јер нису чинили иста та дела милосрђа, не знајући да су тако пропустили прилику да послуже самом Господу кога уосталом и исповедају (Мт 25,41-45). Овде се остварују речи Христове да неће свако који му говори „Господе, Господе“ ући у Царство, па чак и ако је у име његово пророковао, чуда чинио, демоне изгонио. Биће им једноставно речено: „Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње“ (Мт 7,21-23). Вера и из ње наизглед исходећа чудесна дела нису довољни да обезбеде живот вечни. Епилог есхатолошког говора је да последњи одлазе у „муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Мт 25,46).

Човекољубље – предуслов богопознања

Овај текст носи са собом низ изненађујућих момената и буди исто толико питања. Ми ћемо се овде посветити само једном аспекту поруке коју он носи. Из есхатолошког говора Христовог произлази да је елементарна помоћ потребитим, људима у невољи, критеријум сваког богопознања, богоопштења и вечног обитовања са Христом у Царству. С друге стране, по нашем мишљењу, овај текст нуди тумачење две највеће заповести Господње и истовремено одговор на питање: ко су наши ближњи? Раније у Еванђељу по Матеју наводе се две заповести које су највеће у јудејском Закону: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом.“ Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: „љуби ближњега својега као самога себе“ (Мт 22,37-39)“. Есхатолошки говор Христов (Мт 25,31-46) показује неодвојивост, органску повезаност ове две заповести, са једне, и показује нам ко је тај ближњи из друге заповести, са друге стране. Окупљени и са леве и са десне стране исповедају Христа обраћајући му се са „Господе“ (Мт 25,37.44). Њихова вера у Христа као Господа је евидентна. Међутим, суштинска разлика између њих је у томе што окупљени са леве стране нису схватили да не могу истински служити Господу без несебичне љубави према потребитим. Њихово исповедање је празно, њихова вера без дела је мртва (уп. Јак 2,26; уп. такође Јак 1,27). Они, наиме, нису испунили другу заповест, нису схватили ко су њихови ближњи, нису их препознали и на тај начин су онемогућили себе да испуне прву заповест коју су мислили да испуњавају. Да је сваки човек у невољи, сваки потребити човек наш ближњи илустративно показује и прича о милостивом Самарјанину из Еванђеља по Луки (Лк 10,29-37). Ова прича је, уосталом, једини посредни одговор на питање „ко је мој ближњи?“ у читавом Новом Завету. Милостиви Самарјанин је једноставно помогао човеку у невољи, показавши елементарно милосрђе и човекољубље. Из есхатолошког говора Еванђеља по Матеју може се закључити следеће: нема службе Богу без службе ближњем, а ближњи је сваки човек у невољи, ускраћен за основне потребе, усамљен, одбачен, социјално неприхваћен, болестан, речју: свако ко је за појмове овога света носилац проблема и непожељан члан друштва.

Хришћанска љубав

На овој тачки хришћанска љубав се показује заиста као љубав која није од овога света и која свој идентитет црпи из вере у Господа Исуса Христа, Бога рођеног у јаслама, Бога који није имао где главу склонити, оспораваног, понижаваног и на крсту Распетог. Хришћанска љубав се таквом показује зато што не пита ко је тај потребити коме моје мало може бити пуно. Да ли је хришћанин? Да ли је инославан? Да ли је атеиста? Да ли је неке друге вере? Хришћанска љубав према потребитом не пита тако нешто. Нити пита зашто се неко нашао у томе стању да нема храну, воду, одећу, изгубљен у туђини? Колико је сам допринео томе стању? Да ли је сам крив? Зашто је у тамници? Хришћанска љубав према потребитом не пита тако нешто. Нити је милостиви Самарјанин пуно размишљао о жртви разбојника, ни ко је, ни откуда је, ни шта му се десило, већ је притекао у помоћ. Можда се нигде као у љубави према ближњима не разјашњава Христов апел да будемо као деца (Мт 19,14) да несебично и безазлено волимо и дајемо: да не зна левица твоја шта чини десница твоја (Мт 6,3). Још један моменат у есхатолошком говору заслужује пажњу: све што су окупљени са десне стране чинили су реално посматрано ситнице. Дати некоме чашу воде, нахранити га, обући, посетити болесног и утамниченог, примити усамљеног странца нису надљудски подвизи. То је нешто што свако може. Христос не тражи од својих ученика да узимају судбине људи у своје руке, да мењају нечије животе, на пример да гладноме нађу сталну трпезу, да лече болесног или ослободе утамниченог. Не, оно што је довољно да се пројави љубав на коју су хришћани позвани је једнократна помоћ у датом моменту: чаша воде, нешто хране, одвојити нешто времена за другога, пружити уточиште непознатоме. Зар није и милостиви Самарјанин поступио тако? Он је пружио елементарну помоћ, оно што је и било до њега. Тако нема оправдања када хришћани оправдавају своју пасивност у међуљудским односима тешкоћама, проблематичним људима, сложеним ситуацијама итд. Ипак је оно што се од њих тражи далеко испод позива да мењају људе и свет, већ само да у потребитима препознају Христа и помажући им помогну самоме Господу, испуњавајући на тај начин обе највеће заповести Божије.

Следити Христа

Ниједан новозаветни текст не везује тако директно богопознање за љубав према ближњем на начин на који то чини есхатолошки говор Исуса Христа у Еванђељу по Матеју. То је и последњи велики Христов говор пред почетак његовог страдања које следи. На тај начин он је нека врста завештања и подсетника на то шта значи бити следбеник Христов. Он уједно износи и последње консеквенце беседе на гори (Мт, 5-7) подсећајући увек на то шта значи бити хришћанин. Ни исповедање вере пред светом, ни чудесне демонстрације те вере неће распалити светлост којом хришћани треба да светле свету, већ само вера која кроз љубав дела (Гал 5,6: „Јер у Христу Исусу нити шта вреди обрезање, ни необрезање, него вера која кроз љубав дела“). Стога је љубав према потребитима уједно и суштина мисије Цркве у свету: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,16). Стога не зачуђује што се у аскетској литератури православног Истока може наићи на изреку: „Видео си брата свога, Бога си видео.“

Православље

Leave a Reply

Your email address will not be published.