Човек који је забележио најдужу српску народну песму

Јереј Аврам Панић је рођен у Шиду 1780. године. Похађао је Карловачку гимназију, а од школске године 1803/1804. и Карловачку богословију. За пароха на упражњено парохијско место покојног Григорија Георгијевића постављен је 1810. године и тај позив је обављао све до своје смрти 1850. године.

У време школовања у Сремским Карловцима упознао се са Вуком Караџићем са којим је одржавао везе све до своје смрти. Јереј Панић је интензивно сарађивао са Вуком на пољу српског језика и књижевности. Вероватно најзначајнији допринос јереја  Панића на пољу очувања српске баштине, а који је произашао из сарадње са Вуком, јесте чувена песма „Лазарица“. Ова косовска песма са својих 2439 стихова представља једну од најзначајнијих а свакако најдужу „народну“ песму. Јереј Панић је забележио песму од слепог гуслара Продановића из Лежимира. Продановићева сестра је била удата у Шид па се приликом његових посета сестри сусрео са шидским парохом. То је вероватно било негде између маја 1820. и новембра 1821. године Занимљиво је да је након гуслареве смрти, а пре слања песме Вуку у Беч (1825), јереј Панић негде изгубио почетак песме. У помоћ му је пристигла гусларева поменута сестра која је знала наизуст братовљеву песму. Тако је на крају ипак комплетиран овај споменик српске усмене певачке баштине. Ова шидска снајка је стала пред свог пароха и због Вука запевала братовљеву песму:

„Гром загрми више Цариграда,
Севну муња више Једреника,
Заигра се јарко на истоку сунце,
Затресе се земља од Запада,
Па удари немир у цареве,
Цар Мурате оштар верман пише,
Па га шиље Цару Србском Лази,
На столици у Крушевцу Граду….“

У писму од августа 1832. године јереј Панић са жаљењем обавештава Вука да је не само умро слепац Продановић из Лежимира, него и слепица Мара из Шида, и да због тога више нема од кога да записује песме. Овај податак открива до сада потпуно непознату чињеницу да је у Шиду живела слепа гусларка и да су њене песме, преко пароха Панића, стизале до Вука! Мара-Марија је била пореклом из Бингуле, а преминула је у Шиду 22. априла 1829. године као просјакиња. Које тачно песме је ова гусларка певала, на жалост, није познато. Још се шидски парох жалио у поменутом писму и да „нови слепци једва пред кућом неке речи испевају пак ајде даље“. Панић је ишао 1820. године у Илинце код извесне „Циганчице“ од које је записао већи број загонетки за Вука.

Доста рано је почео и са сакупљањем пренумераната за Вукове књиге. Некад успешно, некад мање успешно. А Шиђани, к`о Шиђани. Како пише Панић, Вук је мало одоцнио са испоруком књига па су пренумеранти већ почели запиткивати и „по буџаци причати да није вредно узимати и плаћати унапред јер се дуго чега.“ Можда је то разлог што је 1827. године било сам два пренумеранта. Пар година касније (1834) Вуку пристиже списак са следећим пренумерантима: ердевички парох Антоније Лонгиновић, парох бачиначки Јован Максимовић, пароси грчански Петар Урошевић и Станислав Радовановић, парох шидски Аврам Панић и парох товарнички Максим Марцикић. Међу пренумерантима нашли су се и римокатолички жупник у Нијемцима Петар Ракитић и гркокатолички парох у Шиду Константин Потуричић.

Јереј Панић се такође бавио сакупљањем речи и писањем речника. Тај посао је започео 1807. године након завршетка богословије. На жалост, у пироманским нападима у Шиду 1827. године све му је било уништено. Децембра те године јереј Панић извештава Вука да је те и прошле године у Шиду било пуно подметнутих пожара у кућама сељака, мајстора, трговаца и свештеника. Парохијски дом шидског протопрезвитера је запаљен 5. августа, потом дом пароха Воиновића 6. августа и на крају Панићев 3. децембра: „Све је изгорело да ми више ништа остало није, него две крајцаре, које ми се у џепу случајно затекле. Хаљине, кревети, једним словом све ми је погорело. Но ништа ми није толико жао, колико Библиотеке моје.“ Изгорео му је речник на којем је радио пуних 20 година! Међутим, он није одустао. Уз помоћ пријатеља хирурга Ешића, учитеља Герчића и бележника Драгосављевића, започео је посао из почетка. Када је сазнао да Вук жели објавити друго издање речника, Панић му је 1835. године послао 526 речи којих нема у првом издању. До 1840. године Панићев нов „речник“ чинило је преко 6000 речи! Те године, у Шиду је угостио чувеног Симу Милутиновића Сарајлију.

Јереј Панић је преминуо у Шиду 24. јануара 1850. године.

Радован Сремац/Порекло